Досад се Обрад Б. Јовановић као уметник и најпотпуније исказао у цртежу, највероватније због зависности између непосредности његовог лирског исказа и аутоматских својстава цртежа. Првенство емотивног облика имагинације определило га је да користи цртеж као ликовно примарно средство у градацији од ленеарне једноставности до сложене градње форме. лакоћа није његова одлука, црта у напрегнутом настојању да садржину замисли, оствари што већом убедљивошћу и дубином стилизујући форму попут Матије Вуковића.

Михаило Бошњаковић: Обрад Б. Јовановић, Галерија графички колектив, Београд 1982.


* * *


...Оно што ме дубоко привлачи Обрадовим сликама јесте њихова рудиментарност, снага, жест, дионизијска фурија, те уметникова потпуна, пантеистичка посвећеност и поистовећеност са животом, са природом. Својим најбољим сликама Обрад показује како и наративност може бити спиритуална. Нека непозната митска огромност, слутим, стоји иза сугестивних праслика Обрадове народске мистике. Као што је Вазарели са мађарских народних ношњи пренео орнаменте у своју поп-арт геометрију, тако је и Обрад (дабоме тако далеко од вазарелијевског пуризма) са сеоских врата, капија, дворишта, пејзажа и гробања транспоновао на своја платна један поособњен „фолклор“.

Драган Јовановић Данилов: Повратак народној мистици, Галерија Прометеј, Нови Сад, 2002.


* * *


...Обрад на својим цртежима приказује широк пасијанс људских лица: лица сељака, овчара, тежака, писаца, песника, колега-сликара, а затим, ту је и један дикенсовски свет стереотипа градске беде, кога Обрад црта хотећи да нам нешто каже о једном свету људских лица на самом рубу живота. Овакав, експресиван тип портрета кога заговара Обрад Б. Јовановић, има своје извориште у немачком експресионистичком портрету, рецимо Георга Гроса и Ота Дикса, али у надреалистичком спиритуализовању. Обрадови цртачки портрети нешто су најприсније и најинтимније у његовом уметничком бављењу. Тон његовог цртачког казивања је присан, поверљив, налик једном унутарњем дијалогу са лицима људи које црта.

Драган Јовановић Данилов: Обрад Јовановић, Метафизика цртежа, Модерна галерија Ваљево, Ваљево, 1999.


* * *


Још једном се показало да је Обрад Б. Јовановић мајстор атмосфере, и да је његова надасве смела слика, изричито модерних атрибута, традиционално успева да се препозна у нашој укупности, а не тек једино у шљокицама етнографских бројаница, амбијената и одевних предмета, како је то често на неким странама случај. Богате имагинације, овај Јовановић је несумњиво стваралац који је, такорећи у једном замаху, разорио многобројне наше илузије. И показао нас, неутилитарне и наге, стварносније од нас самих, као у Пиранделовој драми.

Богом дано, без хипокризије, без зазора.

Драшко Ређеп, Нагост као истраживање или фолклор виђен изблиза, Галерија Прометеј, Нови Сад, 2002.


* * *


Сликар широког, промишљеног, пластички продубљеног концепцијског и жанровског кругозора, Обрад Б. Јовановић је у досадашњој својој, динамичком и узлазном линијом обележеној каријери понајвише стекао, можда и непримерено, репутацију провокативног и смелог, савременог регионалисте са академским и студиозним изражајним аргументима. Као вешт цртач гипке и убедљиве линије, сликар палете опсежног дијапазона, он је некако усамљено, са горске висине, или пак, фигуративно речено, са шумовите висоравни и дома и креативног амбијента, са једнаком бригом однеговао две важне компоненте сликарског опуса, који је управо у зрелим животним годинама, добио обележја пуне моралне сабраности и духовног заокружења, како у тематским, тако и у пластичким слојевима. Као сликар портрета, средине и људи, каткад немилосрдни и цинични хроничар, он је, на махове, у епизодама жалосних социјалних пометњи и лукавих политикантских надмудривања и пренемагања могао да делује као провокатор без длаке на језику, опасни изазивач, али никада као сликар који покушава да своју репутацију појачава сумњивим и крајње неуметничким средствима. Управо због озбиљности и општег квалитета сопствених изражајних средстава, он се без зазора прихватао, као сликар и визионар и најтежих и најлакших тема, по линији тамне дуге која премошћује живот насупрот смрти.

Душан Ђокић, Цртежи и портрети савременика Обрада Јовановића, Установа за културу и физичку културу Сјеница, 1996.


* * *


...Он је епска парадигма српске судбине, сликано сведочанство српског мита, његове величине и пролазности. Његови мотиви, о томе је на више места писано, јесу српско поднебље и све што је у њему и на њему саздано. Он диже у небеса заборављеног и вековима пониженог српског сељака, његову патњу, судбину и мит. Скенира га и сели у вечност где му је и место. Изгледа да нико није српско село боље познавао, нити га магичним очима гледао, каквим га је видео Обрад Јовановић. Он је митске стереотипе давно заборављене – оживео и уденуо им смисао новог трајања. Његови трубачи, овнови и ђаволи пркосе времену и безнађу и сви заједно постају део свеколиког балканског архетипа. Један новинар лично ми је саопштио; када би Срби као народ и нестали, археолошким остацима сац слика Обрада Јовановића – били би реконструисани.

Његов педагошки рад који се изгледа мери истим деценијама, морао би заузети посебан простор. Нису чести примери да се уметнички занат раскошно предаје у наслеђе другима, пре свега младима. Свестан пролазности, Обрад Јовановић тајне наученог, суптилно преноси другима. Сведочење његовог бившег ђака Д. Јовановића – Данилова, из предговора ове књиге, има карактер исповести. То је само једна од магичних ђачких судбина које, уосталом, битно одређују наше касније егзистенције. Колико је само његових ђака кренуло трновитим али магичним путевима уметничких тајни? Да докуче смисао трајања.

Драгиша Милосављевић