Aktuelne izložbe

Сретен Танасковић

слике и објекти
Četvrtak 18. Februar 2016. - Petak 18. Mart 2016.


„Недавно су астрономи идентификовали извор мистериозне плаве светлости која окружује супермасивну црну рупу у суседној галаксији Андромеда (М31). Иако је природа ове необичне светлости заокупљала пажњу астронома више од десет година, ново откриће чини ову причу још невероватнијом.“

Од Пикасових кубистичких колажа и Главе бика направљене од седишта и управљача бицикла, Дишановог редимејда-Точак бицикла из 1913, дадаистичких фотомонтажа, Неодаде, Флуксус-а, Новог реализма, Асамблажа, па до данас, јављала се потреба уметника да изразе своје идеје и неким другачијим, неуметничким средствима и покажу да сваки предмет може постати уметничко остварење. И Раушенбергова изјава да случајно нађени отпадак може за уметника представљати већу вредност него злато Волстрита, сигурно је утицала на развијање свести о томе да се накнадним интервенцијама и одбачене ствари могу дефинисати као дело. У новом социјалном и културном оквиру, у савременом добу, употреба старих материјала отвара уметницима различите путеве и могућности да одговарајућом структуром обуку своје мисли, ставове и идеје. У оквиру ових или сличних утицаја, али са потпуно новом креативном енергијом и мотивисаношћу, креће се и стваралаштво Сретена Танасковића. Против реализма, нефигигуралне уметности, фовистичке декоративности, вешто компонујући своје објекте или инсталације, он ствара, гради форму, користећи различите материјале и старе предмете. Опипљиву реалност којa нас окружује претвара у сасвим нову, замишљену стварност, а боја, зелена, ружичаста и најчешће плава, средство је којим ублажава ефекте сировог материјала али и копрена, застор, између та два света. Плава је дубока, нематеријална боја, пут у бесконачност, у непознато, имагинарно, у вечност. Све овде указује на везу стварног и нестварног, земље и неба, а црна и плава светлост додају неке флуидне ефекте далеке космичке ерупције. Дадаистичка негација света оваквог какав је и отпор бесмислу, канонима и конвенцијама, револт и бунт против устаљеног, стереотипног, уобичајеног, појављују се дискретно, вешто заоденути благом дозом гротескног, комичног и не без ироније. Ликовно вешто уобличени, ови објекти, инсталације и колажне скулптуре одликују се изванредним смислом за детаљ као и јединством форме, боје и богате текстуре. Својом истраживачком комбинаториком, радозналошћу и сензибилитетом Сретен Танасковић поставља познате ствари у потпуно нови контекст, провоцирајући посматраче да увиде бесмисленост потрошачког друштва и да се окрену неким узвишенијим сферама живота. Колико указује на запажање самог објекта толико наводи на размишљања о времену, личностима, прошлости и будућности.

Његове слике градова било да су богатог или сведеног колорита, монохромне или звучно обојене, тамне или осветљене, усамљене су утваре, бојно поље зграда, кућа, балкона и кровова, прикази једног дехуманизованог света пуног усамљеника, али у којима се још чује музика Зеленог гитаристе и продорни глас Ружичастог петла који ће нас, надајмо се, одвести у нека лепша времена.

Биљана Спаловић, историчар уметности