Андријана ДАНИЛОВИЋ

Циклус цртежа под називом „Буђења и анестезије“ настајао је у периоду од почека 2013. до средине 2014. године, а својим визулним карактеристикама и идејом представља наставак мојих ранијих визуелних истраживања на тему психологије уметничког дела.

Основна идеја је промишљање теме уточишта (овде симболично означених речју „анестезија“) и сударања са реалношћу на коју не можемо утицати, а чији смо, неоспорно, део (буђења).

Реч „анестезија“ узета је у много ширем смислу од њеног основног значења и односи се на начине којима себе изолујемо, на ситуације у којима се осећамо сигурно, у којима су задовољство, срећа и спокој независни у односу на свет који нас претећи окружује. Са друге стране, реч „буђење“ односи се на излазак из оног подручја које доживљавамо као своје, сигурно и безбедно, и судар са неизбежним утицајима и ситуацијама које нас чине рањивим, несигурним и незадовољним.

Радови су настајали редом који подразумева наизменично смењивање анестезија и буђења, тако да сагледавање овог циклуса као целине подразумева праћење тог ритма, али и имена радова која служе као смернице за почетак тумачења радова.

Циљ оваквог облика ликовног изражавања је визуелизација апстрактних појмова као што су емоције, расположења и компликовани међуљудски односи. Грађа од које започиње тражење универзалних вредности налази се у крајње личним доживљајима.Компонента личног и доживљеног служи као покретач за настанак рада, а тражење универзалног неопходно је као ослонац и смерница за тумачење посматрачу, али и као начин да рад не остане херметична заблешка тренутног емоционалног стања аутора.

Бојана Ибрајтер-Газиба,
историчарка уметности и кустоскиња пројекта Belgrade Open Art

Андријана Даниловић, рођена у Ужицу 1989. године. Ужичку гимназију завршила 2008. године и исте године уписала Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу, одсек за зидно сликарство. Дипломирала 2012. године, а мастер студије завршила 2013. Године. Оснивач и од 2010. до 2014. активни члан муралистичке групе Зид. Члан УЛУПУДС од 2014. године. Докторанткиња на Факултету примењених уметности у Београду.


* * *


Јелена ПРЉЕВИЋ

Време као аспект перцепције може се приказати кроз игру. На пољу које наведени психолошки смисао формира, време се разлаже кроз игру, таложи као искуство и манифестује као атмосфера (тензија, меланхолија, сан…). Време се приказује кроз игру која тематизује промене и трајања природе и културе. Кроз игру се формира искуство, а атмосфера је артикулација наслага искуства али тек када је посматрана кроз игру свакодневног. Простор и време се укрштају, мењају места и склапају у артифицијелне комбинације површина које у цртачком процесу носе материјалност кроз и као покрет. Ови процеси обликују концепт игралишта, игралишта као догађаја.

У цртежима Јелене Прљевић спајају се две тенденције, тачније две идеалистичке тенденције које се заснивају на редукцији у обличене материје на аморфну или елементарну материју. Прва је тенденција обликована у енформелу, где се сваки знак растаче на своју материјалну основу, а друга је обликована у апстрактном експресионизму и заснована је на гесту који ствара гестуалне празне знакове или архитектоником потеза гради графичке знакове. Мешањем поменутих тенденција на местима у унутрашњем (интимном) простору, синтетише се искуство које креће у потрагу за неидеалистичким тачкама у топологији концепта који се при томе разграђује. Овде се отвара питање дефинисања игралишта као концепта и игралишта као аналогона схватању концепта.

Игралиште је празно. Оно се пуни и празни, обликујући кроз инстанце аутора и посматрача атмосферу цртежа. Атмосфера се формира унутра, у унутрашњем свету, а преноси се споља кроз кретања. Она тако игром спаја, односно спаја игром која искуство појединачне инстанце (које она носи ‘у’ и‘са’ собом) трансформише у атмосферу. Метафора флуидних процеса овде артикулисаних је река.

Питање односа ‘путања могуће рецепције’ и ‘могућих путања рецепције’ цртежа као цртачког процеса поставља се кроз ова два циклуса цртежа. Циклуси цртежа Поред реке (2013) и Игралиште (2014) испитују и постављају временско-просторне границе цртачког процеса као игре. Игра остаје схваћена у оквиру Платонове дистинкције између ludus-a и paideia-e.

Велимир Поповић

Јелена Прљевић, рођена 1990. у Ужицу. Дипломирала на Академији уметности у Новом Саду 2013. године. Излагала је више пута колективно у земљи и иностранству и једном самостално. Више пута награђивана. Тренутно живи у Новом Саду.


* * *


Славко ЛУКОВИЋ

Пејзаж, као потрага за логиком сагласја појавних облика природе, имао је значајно место у еманципацији српског сликарства у односу на устаљене потребе публике, која је предео традиционално доживљавала као емпиријску пречицу ка природи. Пејзажи Славка Луковића садржајем су сродни делима Стојана Ћелића и других сликара српског модернизма, који су у другој половини прошлог века стварали пејзаже као аутономне студије облика. При том, Луковићеви предели одају младог уметника који није оптерећен традицијом, већ је уметничким сензибилитетом близак модерној визији пејзажа. У комуникацији са публиком, ови пејзажи указују на пространо поље тумачења смисла облика, и улоге видљиве појавности у егзистенцији природе.

...У Луковићевој смиреној визији природе у којој живимо, посматрач је спокојан.

У ведрини и свежини ове уметности, свакако ће бити запажени и духовити називи графика, потекли из пасторалне сфере, некадашњег и новијег времена.

Катарина Доганџић Мићуновић

Славко Луковић, рођен 5.1.1988. године у Ужицу. Средњу уметничку школу у Ужицу завршио 2007. године. Факултет ликовних уметности у Београду, одсек графика, уписао 2007. године у класи Добрице Бисенића. Мастер студије, на одсеку графика, уписао 2010. године у класи Жарка Смиљанића, и исте завршио јуна 2012. године.