Правило старо старо више столећа гласи отприлике овако; што је већа друштвена немоћ и одсуство јавне културне подршке, уметност је у већем успону, она је посвећенија, зрелија и надахнутија. Тај феномен који је био предмет стрпљивог и дугог изучавања, очигледно, још увек није одгонетнут, и он, као што рекох траје веома дуго. Посвећеност тој магијској дисциплини која плени и обузима сва човекова чула, не може се једноставним формулама предвидети нити наметнути. Можда је материјална раскош и ментална успаваност упорни и стрпљиви бранич духовног уздизања човека, његовог успона ка оној, другој нематеријалној страни, која овај живот чини смисленијим и лепшим.

Oве написане реченице могу заправо, бити главни постулати овогодишњег Ужичког ликовног салона. Продор и појава већег броја младих, надахнутих и већ зрелих сликара, вајара и графичара, јесте генерална оцена ове 23. уметничке манифестације у Ужицу. Њихово присуство ма како изгледало ненаметљиво, заправо осваја једном излагачком зрелошћу и наметљивошћу. Они стварају као да су већ прошли све париске фазе и полако се поигравају новим формама и новим симболима. При томе, не смеју се заобићи ствараоци – сликарски доајени чији је утицај подсвесно надахњивао генерације младих трагача чије слике и скулптуре сада стоје пред нама. Више старијих ужичких сликара није ни послало радове на овогодишњи салон. То се може двојако тумачити; или је разумевање према млађима био својеврсни уступак или је можда одбијање са претходних салона резултирало страхом од строгости селекторске комисије што је условило да се једна годишња манифестација заобиђе, јер ће следећа можда бити освежена новом препознатљивошћу. Али да се мало задржимо на одбијању – неприхватању неких радова са протеклих ужичких салона. Да ли је то добар путоказ ка стваралачкој аутентичности - ако је то био један од циљева селекционе комисије? Свакако није. Није зато што уметност нема изграђене свевременске критеријуме и можда их задуго неможе ни имати. Она је духовна и имагинарна компонента садржана у тананој човековој бити у којој је ментални склоп само једна могућа вертикала. Све друго скривено је у неким другим тајанственим ресурсима наше још увек неодгонетнуте природе. Одбијањем слика, графика или скулптура намећу се приватни критеријуми, ствара се још већа празнина, или ће то најчешће бити инат одбијених, који заправо може постати дуготрајније опредељење. Нека нас у меморији још дуго потсећа Париски салон одбијених, формиран с краја XIX века, од стране дакле, оних одбијених, који ће касније постати дуготрајни покрет са деценијским трајањем, а његови протагонисти, односно одбијени, највећа имена светске ликовне уметности.

Никако није намера писца ових редова да приближи париску климу с краја XIX века ужичкој ликовној ретроспективи. Свака компарација јесте случајна или још боље ненамерна. Али можда и због тога, избор овогодишњих радова није протекао у одбијању неких остварења, која су, истини за вољу нешто слабија од других. Једино је због простора било неопходно неке ауторе оставити са једном сликом или графиком да би се прилика пружила и другима. И то није учињено без критеријума. Све је протицало у напорима да се досегне бит оног оствареног и изложеног...

Најзад, највећи посао селекционе комисије био је избор једног, јединог рада који ће бити награђен на 23. Ужичком ликовном салону. Између десетина добрих слика, графика и скулптура морало се определити за једног аутора. И то је бескрајно неправедна одлука, коју нити један жири не би могао решити на бољи начин. Када постоје три награде, или три откупа, имате право на евентуалну грешку; али један - једини рад прогласити најбољим – више је од одлуке. Опредељење да се награди дело - скулптура у дрвету, Антић Владимира ,,Без назива” било је једногласно. Модерна форма, ликовност и акценат на препознатљивој једноставности упућују на оригиналност овог аутора и његов пут ка новим стваралачким симболима. Похвале упућене Даговић Миловану, Пајић Урошу, Мишу Филиповцу и Славку Луковићу биле су и више од похвала. Оне су готово равноправно могле бити упућене и талентованим и надареним: Биљани Цицварић, Наташи Прљевић, Драгану Томановићу, Јелени Тијанић – Савић, Јелени Гускић- Петровић, као и другим ауторима чија дела истински освежавају овогодишњи - двадесеттрећи по реду Ужички ликовни салон.

Драгиша Милосављевић