Кад говоримо прво о керамици, па о скулптури и општем деловању господина Николе Петронијевића у ужичком ликовном кругу од 1970. године прошлог и петнаест година овога века, ми имамо пред собом и око себе једно господствено дело, и тело и душу. Његово господство је синтетичко. Он је увек био чист у естетском смислу, јер је био обезбеђен и сређен егзистенцијално. Одатле његова керамика и скулптура поготово последњих деценија није била отужна и затрпана позајмицама фолкора религиозног кича или националне славољубивости. Она је прочишћена до своје елементарности, али та елементарност носи шифру, знак дубоког понирања у праисконско и човека и његовог бића и суштаства. То његово митско уздизање самог мотива, његове форме, без обзира да ли се ради о камену, дрвету или теракоти, има ону митску снагу смисла и садржаја оних предмета, објеката који су понели, донели и носе цивилизацију прошлог доба, а сад се само настањују у нашим сећањима, успоменама или музејима. Те праслике Нојеве барке разних „пајвана“, „тавана“, „плесама“, детаља старих ствари, рукохвата, доксата, затим природних форми семена, плодова, њихових укрштања, прожимања јајашца, јаја, пужева, разних црвоточина кристалних структура, еротских облутака, њихових избочина, удолина и међуодноса чине богатство код овог уметника, како у мотиву тако и интерпретацији. Та његова прочишћеност, сведеност, као код Баухауса и структурализма, па до концептуализма, чини ове скулптуре отменим и чврстим у најфинијем смислу речи. Овде се на најбољи могући начин сједињију спољашна форма, унутрашња тензија материје са спољашним ритмом и изванредном патином. Тиме што су „ископане“ из прошлог времена и митских успомена форми и облика тог времена и његових намена, ове скулптуре остављају утисак нечег тотемског и тако надилазе своје функционално време и уздижу се до ванвременског. Оне постају део митске свести као прамци Нојеве барке, кровни руб или ланци времена. Тај феномен покиданих веза, искиданих ланаца и успостављања нових јесте само документарност времена у коме живимо.

Мр Обрад Јовановић