"U
mladosti žurimo da dostignemo
vrednosti zrelog doba,
a tada - u zrelom dobu - saznamo
da su vrednosti ostale u mladosti".
Radomir Vergović
Stvaralaštvo
Radomira Vergovića, iako varljivo učaureno duhom i fasadama
Užica koga zapravo više nema, osim u isto tako nestajućim sećanjima,
govori elokventno kosmopolitskom slikarskom semantikom, koju
će evropski čovek trenutno identifikovati kao svoju, i vremenski
i prostorno, ali, pre svega, intimno kroz rečnik snova oaza
u koje se beži iz ludila vremena u kome su mašine pojele ljude,
a gospodari rata - drevni jahači Apokalipse, monstruozno uzimaju
oblike mironosnih glasnika Neba, cinično podvlačeći meru tragedije
zablude čovečanstva koje je sve učinilo da samo sebe uljuljka
u brojnim lažima i opasnim iluzijama...
Beli anđeo na Rakijskoj pijaci, 2003.
ulje na platnu, 75 x 90 cm
Vergović,
koji suvereno vlada tehnikom ulja na platnu, koristeći čitavu
lepezu poteza kistom od onih brzih, kratkih i pastoznih koji
čine da njegova platna "gore" podržana zvonkim koloritom
čistih boja u njihovom najjačem intenzitetu, pa do poliranih
površina u često kontrastnom sukobljavanju gotovo opipljivih
gradacija tamne game i svetlih, prozračnih tonova koji tvore
utisak luminozno-krhke simbioze slikanja vazduhom, staklom i
svilom, jednako je maestetičan u komponovanju svojih slika,
što nedvosmisleno ukazuje da uzima kičicu u ruke tek onda kada
intuitivno oseti da se krug promišljanja jedne ideje u celini
zatvorio i samostalno, unutar sebe, sazreo u željenu poruku...
Horus čuva Sokolanu, 2003.
ulje na platnu, 65 x 92 cm
Sposobnost
sanjanja i domišljanja u poslednjem Vergovićevom ciklusu "Sećanja,
snovi, boje..." kojim slikar nastoji da jednovremeno
od zaborava otrgne jezgro nekadašnjeg Užica, ali i setno slatko
sećanje na mladost iz koje mu se svojevremeno, kao i drugima,
žurilo u zrelost, jedinstveni je lament i rodnom gradu i voljno
odabranom zatočeništvu sebe, sopstvenih uspomena i stvaralaštva
unutar užičkih vizura...
Usnula
Dijana na Rajskom otoku, 2003.
ulje
na platnu, 75 x 90 cm
Radomir Vergović je gradsko dete, potomak jedne plemenite multidisciplinarne
umetničke loze, i sam mnogostruko talentovan i u večitom nedostatku
vremena za slikanje. Njegova bujnost karakterističnija za pesnika
nego za slikara utelovila je jednu izvanredno ličnu "ut
pictura poesis" na njegovim slikama, koja postaje nedokučiva
u neposrednom kontaktu sa samim Vergovićem koji, otmeno tih,
tu oluju drži dobro kontrolisanu unutar svog bića. Užice, predeli
zapadne Srbije, iskonska veza predaka, običaji i verovanja,
neumorno ispitivanje sebe u ogledalu ličnog iskustva, ali i
upadljiva "nobilita", taj kvalitet stečen građanskim
pedigreom i vaspitanjem, istinska prožetost dalekim, ali postojanim
svetlom mediteranskog humanizma, njegovih personifikacija i
simbola čiji rečnik tako zavodljivo oplemenjuje i stapa naoko
nespojive polove hrišćanskog, paganskog i klasičnog, formiraće
Radomira Vergovića slikara i mislioca, koji je odbio da napusti
svoj grad, postajući likovni hroničar jednog vremenskog interludija,
neopterećen umetničkim pozorijem velegrada, ubeđeni Užičanin
uveren u veličinu i značaj svog rodnog mesta i njegove uloge
u istoriji na identičan način kako su to svojevremeno stvaraoci
Firence osećali za svoj grad...
(Iz teksta Tamare Ognjević za katalog izložbe)
 |
Radomir
Vergović, rođen 1939. godine u Užicu.
Završio Višu pedagošku školu, slikarski odsek, u Beogradu
1959. godine.
Akademiju
za primenjene umetnosti završio 1966. godine u klasi profesora
Vinka Grdana i Rajka Nikolića.
Član je ULUPUDS-a od 1972. godine.
Živi i radi u Užicu. |
