Снажне слике и интермедији, слике - цртежи Драгана Вићентића, на његовој првој самосталној изложби Homo - animal, израњају дубоко дирљиве из сплета силовитих потеза који творе фантастична бића, људска лица и лица Земље.
Два сегмента изложбе, слике из циклуса Homo - animal и слике на географским картама две су приче о људима, о њиховом унутрашњем пребивалишту и потрази за земаљском настамбом, обе потекле из чежње за повратком на непознати почетак.
Homo - animal
Крупне главе и фигуре звериња у онеспокојавајуће празном простору, на сликама великог формата, насликане слободно, бурно, лишене дескрипције, нису животињске. То су су Вићентићеви хомо – анимали, људи – животиње.
Овим сликама уметник се враћа самом почетку уметности. Најстарије творевине духа које познајемо, усамљене животиње и крда урезана, угребана и насликана на стени, говоре о намери првих сликара да се нахране месом. Шаман се сликајући бори са духом животиње. На слици је у животињама све – и глад, и потрага за пленом, и људски чопор, читав сурови и кратки живот ловца. Себе човек слика веома ретко, али знамо да је ту, у лову на зиду пећине.
Животиње на сликама, у скулптури, на страницама књига, као представе божанстава и нас самих, присутне су током читаве историје уметности. Симболика животиња преносила се кроз миленијуме. Све је мање разумемо, након неколико векова рационалистичке демитологизације света.
Почетком савременог доба, представници европске авангарде потражили су у облицима уметности Африке и Океаније и у народној уметности свог поднебља спону са примитивним почецима, изворну снагу уметничког стварања. Бик и коњ Пикасове Гернике постали су најупечатљиви ликовни симболи ратног разарања Европе.
Двоглави Homo - animal
На једном броју Вићентићевих слика појављују се хералдички постављене животиње, животиње удвојених глава, другачије. Непостојећег погледа, неприступачне. У сопственој митологији уметника ова двоглава бића су без двојства. Она су зло, мрак без светла, отеловљење поремећеног, застрашујућег у друштву.
Ове слике рађене су истим, експресивним замахом. Боје цуре, сударају се, потез четке носи снагу.
Бројне су паралеле са експресионистичким покретима ХХ века и начином на који Вићентић представља своја бића.
Формално и поетски Вићентић је близак изданцима северњачког експресионизма, посебно немачком сликарству. У начину на који слика препознајемо традицију потеклу од Емила Нолдеа и међуратног експресионизма у Немачкој, и послератне уметности припадника група CoBrA.
Тражећи паралеле у савременој уметности, уочљива је Вићентићева блискост са немачким неоекспресионизмом. Иако језички блиско Немцима, Вићентићево сликарство не бави се опсервацијама и критиком друштва, као што то Баселиц, Кифер и Липерц чине.
Његови хомо – анимали нису продукт савременог друштва, они су део историје човечанства, витални архетип, потекао од времена када смо сви били ловци.
Са германским и скандинавским сликарима Вићентић, поред склоности ка деформисаним, експресивним облицима, дели и дубоку приврженост миту. Постојбина његове поетике су мрачне шуме митологије у којима се крију небројена застрашујућа и племенита бића.
У Вићентићевом делу препознајемо и радост неспутаног сликања – он ужива препуштајући се поступцима акционог сликарства. Боја капље, цури и нанесена је на подлогу необузданим покретима.
Он је мајстор снажне, експресионистичке употребе боје, чисте и сирове, наносећи је на подлогу видљивим трагом четке. Вићентић нам надмоћно показује и слике на платну и папиру веома сведене палете и монохромне, које не губе снагу израза.
Као сликар и цртач, сликар – цртач, дозвољава нам да физички раздвајамо слике и цртеж, одајући почаст цртежу као елементу слике.
Простор слике је недефинисан. У том недефинисаном простору кипти експресија боје, слободно и снажно нанете. На интермедији H – A blue painting лик бића урезан на плексигласу заклања графит у позадини, дајући другачије поимање простора.
Сам уметник каже да његови графити, исписани на енглеском и латинском језику, имају естетску функцију. У контексту слике свакако су добили одређену семантичку вредност, коју ће препознати и уметники и посматрач.
Графити Вићентићевим сликама дају временски контекст савременог доба, упућујући на урбани простор последњих деценија ХХ века и нашег времена.
Ослобођено, снажно и дубоко емотивно сликарство циклуса Homo - animal смештено је у простор европског неоекспресионизма. Уметник је овим сликама показао и дубоку приврженост сликарству акције, допуштајући случајности и несвесном да учествују у стварању лика хомо – анимала. Постављајући платна на под у чину стварања слике, као што је то чинио Полок, пријатељ северноамеричких шамана, Драган Вићентић слика хомо – анимале и обавља свој обред ослобађања од страха, страха од наше сопствене таме.
Слике на Мапама
Други сегмент изложбе, осликане географске мапе, показује нам нешто другачијег, смиренијег сликара Вићентића.
Користи школске географске мапе као подлогу, инкорпорирајући готов производ у дело, као што су чинили бројни припадници модернистичких покрета, почевши од надреалиста и дадаиста.
Циклусом слика на мапама Вићентић нас враћа у доба почетака човечанства, узбуђене пред чудом милиона година постојања. Користећи облике континената, њихове површине насељава брзо и непосредно насликаним главама, са наговештеним основним обрисима лица. Неке главе изведне су елегантном, маниристичком линијом, док су друге маске примитивне уметности. Појављују се и снажније, апстрахизирајуће представе глава, као из циклуса хомо – анимала.
Мапе нам можда приповедају о насељавању света, о прапостојбини, о колевци човечанства из које смо се, гоњени глађу и невољом, раселили.
Или су оне мапе потраге за идеалним светом? Или и једно и друго?
На свим овим сликама су зналачки укомпоновани идеограми – концентрични кругови, попут бескрајно умножених идеограма у пећинским светилиштима каменог доба. Није ли ово ипак прича о потрази за изгубљеним рајем, за неименованом Атлантидом, коју симбилишу концентрични кругови.
Кругови Атлантиде су попут отиска прста, попут печата шамана у магичном обреду повратка у прошлост.
Мапе носе симболичне или етничке називе.
Називи слика из циклуса Homo - animal су необични. Као да су им сећања и машта дали имена, када су већ биле ту.
Дозволићу себи да напишем и нешто лично.
Диптиси Agota cannot fly и You cannot wake up now, Agota и монохромна слика на папиру Agota cannot fly непогрешиво ми враћају сећање на једну дечју песму, сваки пут када их погледам, на песму о зецу који не може да пређе замрзнути поток. И било је неописиво тужно док је нисмо заборавили.
Катарина ДОГАНЏИЋ МИЋУНОВИЋ
|
