Велика је част, и велико задовољство, у ужичкој Градској галерији отворити, и љубитељима уметности представити, дело једног од великана нашег модерног сликарства, Марка Челебоновића. Одакле почети разговор о његовом богатом делу? Од његових најпознатијих дела, као што су "Глобус", "Атеље" или "Шах", или као што је "Породица", дело које Лазар Трифуновић сматра његовом програмском сликом ("и филозофски, и естетски, и ликовно")? Или од његових чувених "Адвоката" у којима је Трифуновић препознавао и извесне домијеовске акценте? Или почети од мноштва његових студиозних и бриљантних портрета и аутопортрета? Или од његових рафинираних ентеријера и мртвих природа?
Можда је, ипак, најприродније кренути од Челебоновићевог схватања цртежа.
Бела мртва природа
Шта је цртеж за Челебоновића? Само забелешка? Или само ослобођена игра? Или само слутња и наговештај слике? Или је и сам цртеж слика? У једном разговору Челебоновић је рекао: "Кад на белом започнеш неки цртеж, па ако си инспирисан, готово жалиш што мораш да идеш даље, јер је могуће да на самом почетку искажеш нешто што је важније од оног што ће доћи касније." Челебоновић каже "ако си инспирисан". Гледајући његове цртеже, и његове слике, имамо утисак да је он стално инспирисан. И да стално савршено влада својом инспирацијом. Високе квалитете својих цртежа он остварује невероватном лакоћом, као у игри. Имамо утисак да он, само са неколико слободних, брзих и лаких потеза, дотакне папир, а да се на то из белине одазове, и изрони, оно што је сликар у њој наслутио: јабука, или наговештај јабуке, цвеће, или наговештај цвећа, обрис комоде, крчага или вазе; нешто црвено, или нешто плаво, што је белина чувала у себи као своју тајну, и као своју суштину. Ако би неко тражио да ту суштину и тајну именујемо, казали бисмо: ведрина! Ведрина која, упркос тамним и тешким акцентима на неким сликама, доминира Челебоновићевим сликарством.
Мртва природа
И на платнима, и на папиру, Челебоновић ту ведрину остварује сликајући предмете који испуњавају наш свакодневни живот: сликајући чаше и боце, беле и плаве крчаге, чорбалуке и сахране, млинове за кафу, кинеске кутије, комоде, глобусе и чајнике, чекић и маказе, лонце и шаховске табле; сликајући јабуке, наранџе и лубенице, тикве, паприке и цвеће; и сликајући свог црвеног љубимца, парадајз, који се на његовим сликама појављује често, или сам, или у друштву са белим луком, или са лубеницом, или са крчагом и лишћем. Ово набрајање бисмо могли закључити речима Миодрага Б. Протића, који пише: "За Челебоновића би се могло казати оно што је Касу казао за Вијара - да је магичар малих чуда свакидашњег живота".
Лазар Трифуновић је отишао и даље, констатујући да је Челебоновић, чак "човеково присуство у предмету... развио у систем, у свој филозофски поглед на свет". Сам Челебоновић је у једној прилици рекао: "Хтео бих да најобичније ствари, које се појављују пред човеком, изгледају као ново откриће". У сагласности с тим је и његова тврдња да је "у једноставном... тајна невидљивог" и "узбудљивог". Пољски песник Збигњев Херберт, који је холандско сликарство познавао и волео можда чак исто колико и пољску поезију, у својој сјајној књизи Мртва природа с ђемом, пише: "Дакле, налазим се у Холандији - краљевству ствари, великој кнежевини предмета... Везаност за ствари била је толико велика да су наручивани цртежи и портрети предмета".
Херберт каже: "портрет предмета", а Челебоновић, чији је однос према предмету близак холандском, каже: "душа ствари". И каже: "Јабуке увек гледају и виде... Мртве природе су праве позоришне сцене, ствари играју своју улогу".
Жена са новим шеширом
Та игра је игра линија и белине, игра ритмова и акцената, сенки и полусенки, и светлости без сенки, и свих оних неочекиваних облика и односа које међу предметима може да открије око сликара. Око које види јабуку која гледа.То око у сваком поједином предмету открива нешто специфично, што ни занатлија који је предмет направио, ни власник који га је купио и који га сваки дан употребљава, не зна и не види. Крчаг на слици није само крчаг. У извесном смислу, он постаје нешто друго, нешто ново, за шта је конкретни крчаг послужио само као полазна тачка, само као почетни импулс, који сликара мора да обавезује. Уосталом, што се од полазне тачке оде даље, утолико боље.
Ликовни критичари региструју више фаза у Челебоновићевом сликарству: мрку, зелену, сребрну... Међутим, не бисмо погрешили ако бисмо све те фазе доживели као једну. Као плаву. Кад кажемо плаво, плавет, највише ћемо се приближити Челебоновићевој слици. На његовим сликама је плаво и оно што је црвено. Али кад одемо корак даље од плавог, кад кажемо ведрина, дотаћи ћемо саму суштину његовог сликарства. При том не мислимо на било коју ведрину: мислимо на ону ведрину коју рађа велика култура, и коју, кад досеже своје врхове, открива уметност.
Љубомир СИМОВИЋ
Мртва природа са чајником
|
