Како онда да одбацимо фактуелни карактер наших сопствених менталних слика када ћемо морати на њих апеловати да бисмо погодили, и приближно проценили, оно што запажа механички вид?
(Пол Вирилио, "Машине визије")
Циклус слика Душице Веснић под називом The Wall представља, пре свега, деликатно и промишљено истраживање слике као медија и то на тај начин да се ни једног тренутка не изгубе из вида сви њени традиционални оквири.
У заводљивој игри, коју савремена технологија допушта, ауторка храбро варира исти мотив унутар јединствене композиционе шеме, тек повремено посегнувши за фотографијом или цртежом, да би их одмах затим уклопила у оквир старе слике.
Када се један мотив старог зида кадрира тако да се лако претвори у апстрактну композицију, алтернације су готово неограничене: од конвенционалне слике, преко принта и назад до штампаног "платна на платну".
Механички репродукована слика пружа на тај начин могућност финог померања поља перцепције, а да се притом не губи, ни естетска, ни пиктурална претензија. Дакле, наизглед поигравајући се са ефектном илузивношћу, коју у овом контексту пружа принт, ауторка, кроз репетицију приказаног мотива, на зачуђујући начин успева да изгради структуралистичку анализу слике и њених делова.
Када на крају платно замени транспарентна фолија, иза које се види зид галерије, овога пута беле боје, круг се затворио.
Лидија Маринков Павловић
Душица Веснић рођена је у Ужицу 1983. године. Дипломирала 2007. на Академији уметности у Новом Саду, на одсеку сликарства, у класи професора Јована Ракиџића.
Тренутно студент мастер студија на Академији уметности у Новом Саду.
Излагала на више колективних изложби и на самосталној изложби у Ликовном салону Културног центра у Новом Саду, 2008. године.
Добитник је награде за сликарство "Бошко Петровић" за 2006. годину и Похвале жирија 9. међународног бијенала уметности минијатуре, 2008. у Горњем Милановцу.
|
