СЛИКАР ЛИРСКЕ ЧУЛНОСТИ
Само кроз љубав може се постићи хармонија душевне снаге. То показује и сликарство Слободанке Ракић Шефер. Њене ликовне визије вођене су љубављу а љубав је при самом врху моралног понашања човековог. Кроз ту веома важну човекову врлину, сликарка мири антагонизме света расцепљеног на субјективно и објективно. Она није само нагонска сила већ и смисао нашег постојања.
Симболичка сликовна значења, оваплоћена кроз лирски колорит, чине основу ликовног израза Слободанке Ракић Шефер. Она је сликар лирске чулности. За њу је Земља Мајка а све на њој у међусобној је вези – човек са земљом, земља са небом, небо са кућом, кућа са вртом, врт са човеком, човек са кућом, кућа са окућницом, окућница са птицом... Све то столује у човеку а свеопште прожимање ликовни израз налази кроз симболичко, чулно, приказивање појмова.
На симболима сликарка ствара једну земаљску башту. Та башта није од данас и јуче, времешна је и памти. Она настоји да створи јединство појма и његове слике а било који знаковни сегмент, у свеобухватним својим аспектима, није од јуче.
Слободанка Ракић Шефер уме да, у својој сликарској метафорици, неживом дарује својство живог а животињском и биљном антропоморфна својства. Она је сликар алегоријских представа. Њени паунови нису ништа друго до алегоријске симболичке представе.
Паун, са својим жарким бојама, у земаљском рајском бајковном врту Слободанке Ракић Шефер, симбол је љубави и радости живљења. Он је соларни симбол живота и стварања. Симболичка је замена вољене особе, а та особа није слика охолости, коју ова птица може да симболизује, већ чулна представа трајања.
Симболи су, према Канту, чулно приказивање појмова. Приказани појмови у Шеферкином сликарству дубоко су укорењени у национално памћење. Њено сликарство памти вајате, окућницу, врт и птице, призива бајколике и буколике, мистичне пределе патријархалног живота, ласте испод стрехе дедине колибе, гнезда, кошнице, цветне ливаде и берићетне њиве. На њеним платнима пчеле се роје, свраке воде љубав а свему неизбрисив печат даје Мачва.
Игра боја и чиста ликовност у сликарским призорима Слободанке Ракић Шефер омеђена је тематско-мотивским нивoом њеног сликарства. Она не подражава сликане предмете и појаве. Има случејева кад се њене ликовне представе и деконструктивно дописују. То показује, рецимо, слика "Краљ". На њој паунов реп није ишаран а палета уз реп дописује фигуру репа. Сликарка измешта боје из предмета који осликава а жута боја уравнотежује и ритмички повезује слику. Неретко, сликарка подсликава црну са црвеном, рецимо на слици "Мајска ноћ у дедином дворишту", где свраке воде љубав, али свему се контрапунктно супроставља уравнотежујућим прозрачним бојама, племенитим и лирски интонираним.

Слободанка Ракић Шефер, у свом симболичком али неподражавалачком сликарству, запретаном у симболе, односно знакове, посеже ка минималистичкој редукцији представа. Једна од таквих слика, "Кад на врх ствари будемо стали", на посматрача оставља веома снажан утисак. Све је сведено на знак крста, транспонованог са пиротског ћилима, и потпис. Знак крста се понавља и може бити судбина и човека и народа. Потпис исијавањем дописује слику а црна упија све животне боје – одсуство је и присуство свих боја. Слободанка Ракић Шефер користи се транспозицијом симболичких записа из српског националног фолклора, али и орнаментима флоре и фауне и апликација са тепиха из грчке, македонске, сумерске културе. Она има осећај и осећање да ишчитава знаке прошлих времена и цивилизација скућених око Тигра и Еуфрата, преко античких, све до симболичких представа код нас: око Мораве, Саве и Дунава. То говори о сликаркиној везаности за традицију и њеном ликовном читању архетипских знакова.
Симболички инвентар сликарства Слободанке Ракић Шефер није једнозначан. Уз иконичке, она користи и неиконичке симболе. Представу столице, рецимо, уздиже до симбола личности, а геометрију бора умножава и добија шуму. Сликарство Слободанке Ракић Шефер обједињује љубав, веру и наду. Најнепосредније, такво њено опредељење симболизује сликом "Сваки корак, једна нада". Човек је бели крст а троуглови кораци. Крст се диже. Нашем моралном, али и естетском уздизању, може да допринесе ликовна метафоричност утемељена на аналошко-алегоричном, естетском дочаравању апсолутног у посебном. Посебан свет дочарала је Слободанка Ракић Шефер.
Тиодор Росић
Слободанка Ракић Шефер рођена је у Дуваништу. Завршила је Факултет ликовних уметности 1976. и постдипломске студије 1978. године у Београду. Члан је УЛУС-а и члан Друштва српских уметника ЛАДА. Учествовала је на неколико стотина колективних ликовних смотри код нас и у иностранству. Приредила је око 80 самосталних изложби по целој Југославији и неколико ван земље.
Добитник је и више награда за сликарство.
Њени радови се налазе у многим музејско галеријским установама некадашње Југославије, као и у државним и приватним колекцијама код нас и у иностранству.
Живи у Београду, Баштованска 7, тел: 011 367 0 867 |
|