МУЗИКАЛНИ ЛИРИЧАР

Лирска, интимистичка контемплативност, обележила је графичке листове Жарка Смиљанића. Ничег импулсивног нема на његовим графикама, већ само суздржане лирике и смиреног, сутонског темперамента. Склад, префињеност и хармоничност, идејне су одреднице које су трајно обележиле графички опус овог графичара. Дух финесе и занатске перфекције која заиста може да импонује Жарко Смиљанић наследовао је (а никако механички преузео) од свог професора Емира Драгуља, надградивши их својим дубоко личним дахом сачињеним од музикалних флуида који хоће да нам предоче мистицизам и просторност предела који овог графичара узбуђују, те равнотежу духа и природе. Овог уметника занимају ониријски, архетипски предели, изузетно сложеног регистра светлости и сенки. На тим пределима раскошним или пустим, ухваћеним у доба сутона или праскозорја, он истражује мистичну констелацију између дрвета и времена. Магичност и метафизичност Смиљанићевих призора јесте у необичној лепоти размера дрвета, земље и неба, у њиховој недокучивости, али и божанском додиру.

Јутро

Жарко Смиљанић је концентрисао све обликовне потенцијале расног графичара како би једну топлу, органску субјективност доживљаја затруднелости природе претопио у графички лист. Уцветало или олистало дрво, скупина дрвета, крошња која кипти у сопственом, тамнозеленом обиљу, или какво гнездо, довољни су Смиљанићу да на свом графичком листу сачини једну лирску чаролију која зрачи у правцу нашег срца. То уцветало дрво овде је ослобођено своје свакидашњости и постављено у једну ванвремену димензију. У таквој ванвременој просторности оно придобија магичне пропорције. То дрво – знак је дрво које има архетипску поливалентност. Његово присуство упућује на један архаични референцијализам и просторно-временски однос.

Све је тихо свечано и уздигнуто над обичношћу, на Смиљанићевим графичким листовима. Без афектације и патетике призор се овде природно заобљава у графичку целину. Симбол планине као основне космолошке слике духа, интелигенције, скривене тајне и узрочности има посебно место у графичком бављењу Жарка Смиљанића.

Јесен

Смиљанићев сутонски пејзаж одаје утисак некакве просторне оностраности и метафизичког тајанства. Облагорођен чудовишном, питорескном вегетацијом подивљалом од влаге и хлорофила, тај предео сугерише ониријско одсуство, један тајни међупростор интимности, архетипски резерват, далеко од буке и беса времена, један свет усредоточен на себе. Зато мислим да нећемо погрешити ако констатујемо да је Смиљанић графичар продуженог романтизма који нас, имајући на уму онај Новалисов наук да свет увек изнова треба романтизовати, враћа мистицизму и лепоти романтичне, благословене пра-природе.

Октобар

Жарко Смиљанић је графичар из породице метафизичара. Усавршавајући годинама своју графичку синтаксу он је доспео до префињених, пастелно меких хроматских спојева и чисте лирске сублимације. Отуда на његовим графичким листовима влада један спиритуални ред и поредак. Они су складни и уравнотежени, али не по класичним законитостима, већ по емоционалном набоју који их је и произвео. На њима овај уметник настоји да кроз интуитивни осећај за смиреност, спокој и хармонију, изнова открије лепоту света који за своје постојање има да захвали самом творцу. Пут до ових графика, био је пут естетичког прочишћавања од свих сувишности које би могле да наруше њихов склад и хармоничност. Својим графичким листовима на којима плодотворно користи све трансформативне потенцијале мецотинте, акватинте и меке превлаке, Смиљанић је у корпусу савремене српске графике засновао једну аутентичну графичку естетику, сублимирајућу и прочишћујућу.

Драган ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ

Кад већ постоји планина