САМОСВЕСНИ СВЕДОК

У односу на плуралистичка вртложења прилично непрегледне и разуђене београдске ликовне сцене Никола Вукосављевић заузима латералну позицију самосвесног сведока који с пристојне удаљености посматра радикалне промене у фебрилном ткиву уметности. Дубоко уверен у постојаност илузивног карактера уметности и полуфункционалну мисију њених „као да структура“ полира рељеф свести и одупире се, неговањем етике и превасходно естетике креативног чина, „субверзивној“ енергији духа времена која проблематизује статус уметничког дела, па и његовог творца, у трендовском задовољавању хировитих императива актуелног Сада.

Затворен у себе и заокружен собом Никола Вукосављевић медијском правоверношћу транспарентно региструје реакције повишене самосвести и промишља естетске модусе за облодањивање животних и уметничких истина. Ослањајући се на сопствене изражајне и обликовне потенцијале избегава опасност да буде контаминиран ланчаним реакцијама глобалног, интерактивног перформанса и упорно истрајава на очувању разлике између индивидуалних интенција стваралачког субјекта и фиктивног бића појавности. Довољно препознатљивим, праксом провереним и персонализованим дискурсом, оркестра дисхармоничне акорде времена, аналитичко-синтетичким поступком профилише валере сопства и бележи ожиљке настале у судару с разнородним очитавањима иреализоване збиље.

Током визелизације света субјективне посебности подводи имагинарно искуство под строгу надлежност сугестивне форме која даје вишемислени облик његовој запитаности о смислу егзистенције и волшебно освештава притајену жељу да се, експресивном линијом и елементарним морфолошким склоповима, фокусира пролазна аутентичност и уверљиво предочи достигнути степен интегритета на неизвесном путу остваривања тоталитета властитости.

Покушавајући да буде онакав каквог га време тражи Никола Вукосављевић задржава референцијални однос према стварности и особеном применом класичног репертоара изражајних средстава артикулише, без инсистирања на психолошким стањима, екстатичним расположењима и емотивним доживљајима, присуство „охлађене“ сензибилности у (пре)означавању својих спознаја. У његовом активистичком стваралачком проседеу потенцирана стварност, препуна неочекиваних спрегова, остаје потка фиктивног ткања али у субјективној транспозицији емпиријских дата демонстрира способност да скрене поглед са те стварности и симболичком редукцијом реалног продуби јаз измнеђу фрагментоване збиље и њене слике, када „означено може бити да а може бити и не“.

У настојању да буде оно што јесте Никола Вукосављевић, заточеник садашњости, делатном свешћу и савешћу пробија се кроз честар уметности и сублимише своје биће у границама одабраног медија.

Лазар СТОЈНОВИЋ