КАРНЕВАЛ МАСКИ

Изложба слика Радомира Рељића стиже међу нас као велики карневал. Са свих страна кроз отворе и врата, из подрума и са тавана, међу нас улећу аморети, морнари, фудбалери, оклопници и носорози, галопира Дон Кихот на Росинанти, каска Санчо Панса јешући зебру, гега се Наполеон са Европом у трбуху, улећу касапске калфе и адмирали, алхемичари и пилоти и кентаури, стижу официри, бициклисти, минезенгери, самураји, сликари, мачке са дебелим репинама, професори црне магије, тророги шешири и дворепе сирене. Заједно с њима, с мора и из облака, стижу галије и каравеле, балони и лептири, змајеви и аероплани. У баште атерирају планете.

Тајна вечера, 1966, уље на платну

Око нас нема никога ко није маскиран и костимиран; неко маску носи на лицу, неко на потиљку; неко је ставио шешир Казанове, неко је навукао оклоп и кацигу, неко припасао мач; неко долази свирајући леуту, неко се приближава играјући менует. У највећем броју, међутим, овај вихор међу нас доноси голе ружичасте жене, Дулчинеје, Венере, Дејанире, Сузане, праћене сликарима и старцима, музе, моделе и куртизане, које на себи, по правилу, немају ничега осим црне или сиве маске, великог шешира, или црних чарапа. Ова раскалашна и безочна голотиња, која светли свуда око нас, чини се као израз и знак не само еротске неко и сваке друге слободе. Међутим, док посматрамо ова гола тела, у нама се некад појављује сумња: није ли у овом Рељићевом свету, у коме има толико маски, маска и сама голотиња? Ако је и голотиња маска, шта онда није маска?

Нова венера, 1974-1975, уље на платну

Тискајући се кроз овај све гушћи и шаренији метеж, у једном тренутку ћемо се сударити са официром који уместо лица носи мету. Је ли та мета на лицу такође маска? Ако јесте, онда све ово што видимо можемо прихватити као карневал. Али ако та мета није маска, ако је лице, онда све ово неће бити карневал, него пакао! Да је овај карневал, у ствари, пакао, могао би доказати и онај жонглер без главе, који, уместо лоптама, жонглира одсеченим главама, од којих би једна могла бити и његова. И могла би доказати слика Клање кентаура, на којој преплављен крвљу, видимо један од прогона, код нас увек актуелне, велике индустрије клања.

Господин са цилиндром на глави,
1993, уље на платну

Рељићеве слике, које су истовремено карневал и пакао, у којима напоредо стоје ужас и радост, чедно и скаредно, свето и гротескно, најчешће представљају право царство двосмислености. На слици Џони уснио слово Н, она мета са лица официра преселила се на трбух жене, и више се не може читати на исти начин. Нека безазленија врста двосмислености појављује се, на пример, на трима иконама св. Никола, на којима се, у улози свечевих атрибута, смењују аероплан, балон браће Монголфје и црвени дечји змај, који преко плавог неба, као свој реп, вуче транспарент са свечевим именом. На овим иконама се неочекивано, али чедно и ведро, мешају хумор и култ.

Љубомир СИМОВИЋ