СЛИКАР МОМО КАПОР

Само добро обавештени знали су да је Капор пре четири и по  деценије  дипломирао сликарство на Академији ликовних уметности у Београду, у класи професора Недељка Гвозденовића, академика, члана САНУ и Херцеговца. И само они су знали, уз круг њему најближих,  да се он никада није одрекао сликања, а још мање сликарства. Могло се догодити да притиснут многим обавезама што их је имао као изузетно  плодан писац  и  радознали путописац, као новинар и ратни репортер, као ноћобдија и боем, није увек налазио времена   за интензивно бављење сликарством. Међутим, оловку, перо или добар фломастер (нажалост амерички) није никада испуштао из руке. Ако није радио илустрације за сопствене текстове и књиге, онда је то чинио за текстове и књиге својих пријатеља и познаника. Ако није било, пак,  других обавеза цртао је за столом у кафани,  скицирао  портрете пријатеља и саговорника, бележио занимљиве ликове пролазника, особља, кафанских забављача и свакојаких авантуриста. Радио  је то на истргнутим листићима нотеса, на салветама, кутијама од цигарета, каткад и на кафанским чаршавима. Цртањем је прекраћивао време на неизбежним састанцима, а још чешће украшавао посвете и аутограме на сопственим књигама. 

Укратко,  могло би се закључити, без бојазни од претеривања, да у животу Мома Капора није било дана без линије, крокија, скице и  цртежа. Тако се у њему непрекидно усавршавао, калио и до највишег степена  вештине уздизао и делом потврђивао неприкосновени   мајстор цртач. Зато не изненађује сазнање да се  из његовог обимног ликовног опуса издвајају, управо, она дела чије се вредности темеље на врлинама  и одликама доброг цртежа, без обзира да ли је он  редукован   на саму  бит или је  дат кроз живо разуђену арабеску.

Према томе, ако цртеж представља један од темељаца Капоровог ликовног стваралаштва у целини, онда  се други једнако важан ослонац засигурно налази у његовом изузетном познавању светске и националне историје уметности. На то указује чињеница да он спада међу уметнике који су највише путовали, да је обишао све континенте, да је дуже или краће боравио у многим светским метрополама и центрима културе, попут Париза, Рима, Венеције, Фиренце, Милана, Барцелоне, Мадрида, Севиље, Лисабона, Беча, Прага, Будимпеште, Женеве, Амстердама, Брисела, Њујорка, Чикага, Сан Франциска, Москве, Петрограда, Каракаса, Тел Авива, Каира, Сиднеја и тако редом, да напросто нема већег музеја и значајније галерије у свету које није посетио. Затим, да је на тим путовањима упознао многе великане савремене уметности, а још више и боље  дела старих мајстора без којих се не могу  замислити   универзални цивилизацијски домети свеколиког човечанства.

Стога није случајно што се у  његовом сликарству нескривено очитују његова одушевљења и његове љубави, његово одлично познавање дела Учела, Леонарда, Вермера, Рембранта, Бoтичелија, затим Ел Грека, Муриља, Веласкеза и тако редом до Тулуз Лотрека, Кнопфа, Пикаса, Далија, Делвоа и Ворхола.  Као што се из његове хваљене и награђиване књиге Успомене једног цртача може јесно сагледати шта све и колико тога дугује  свом окружењу. О томе дуговању  упечатљиво сведочи топлина којом зраче његове успомене, сећања на учитеље, пријатеље и познанике што су као личности, а каткад и делом,  представљали духовну верикалу његовог  сентименталног  ликовног  образовања.

Никола КУСОВАЦ

МОМО КАПОР (Сарајево, 1937), сликар и писац. Сликарство је дипломирао  на Академији ликовних уметности у Београду 1961. у класи проф. Недељка Гвозденовића. Излагао је ретко, више у иностранству (Њујорк, Бостон, Каракас, Женева, Удине, Брисел итд.) него  у Југославији и посебно Србији. У Београду је излагао самостално само 1992. и 2006. године. Зато је познатији  као врстан цртач и илустратор својих књига, али и  књига других писаца. Слике  су му расуте широм света. 
Живи и ради у Београду.
Адреса: Небојшина 18, Београд