НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ
(Мостар, 9. март 1902 – Београд, 31. јануар 1988)

Недељко Гвозденовић је сликарство учио у приватној школи Ханса Хофмана у Минхену од 1922. до 1924. године. Школовање је напустио због породичних финансијских неприлика, па је 1925. годину и почетак 1926. провео у Мостару. Продајом неколико слика зарадио је за пут у Београд.

По завршетку школовања Гвозденовић дуго није имао услова да се посвети сликању великих формата у уљу, па је радио скице, забелешке. Тада је углавном сликао пределе, градску периферију, градилишта, мртве природе и фигуру у ентеријеру. Типичне градске визуре обично је сликао с прозора атељеа – што је ведутама давало интимни карактер. Ова фаза Гвозденовићевог рада завршила се уметниковим одласком у Париз у фебруару 1936. године. У Паризу се инспирисао Бонаром и Вијаром. Композиције, све чешће фигуре у ентеријеру, постају чвршће, потез је био шири.

ВЕЛИКА МРТВА ПРИРОДА У ПЛАВОМ

Раздобље Гвозденовићевог рада пред крај Другог светског рата све до почетка педесетих година, када се сликар морао иселити из свог атељеа у Коларцу и живети код Павла Бељанског, такође се може сматрати засебном целином његовог опуса. Гвозденовићеве композиције добиле су чвршћу, геометријску структуру, али се нису уклапале у нови дух епохе соцреализма.

Према неким ауторима, који дотадашње Гвозденовићево деловање сматрају јединственом фазом, прва права прекретница у његовом раду јесте 1950. година – време великих промена у српској уметности уопште. Његово стваралаштво од 1951. до 1960. обележено је редукцијом, а издвајају се колористички акценат и јасна линеарна структура целине.

МРТВА ПРИРОДА У ЖУТОМ

У седмој деценији ХХ века Гвозденовићева слика опет се мења: форме се своде на симболе. Често је сликао ентеријер – атеље, обичне исечке из свакодневице. Свет Гвозденовићевих слика надрастао је просто значење приказаних предмета и мотива. Простор је био тема сам по себи, а не оквир који прима предмете. У композицијама није било дескрипције.

У новом атељеу на Студентском тргу, у коме је Гвозденовић радио од 1964. године, велики прозори, са којих се пружао леп видик, утицали су на сликарево поновно интересовање за екстеријер, а јаче светло у новом радном простору допринело је колористичком сјају мртвих природа из овог периода. Посебна смелост у експерименту запажа се у Гвозденовићевом сликарству осме деценије. То је фаза која му је омогућила потпуну слободу.

БЕЛИ ЗИД СА ЛЕСТВИЦАМА

У јавност је Гвозденовић са зрелим радовима изашао још 1929. године, на II јесењој изложби у Београду, од тада је излагао на бројним колективним и самосталним изложбама у земљи и иностранству. Између два рата, од 1938, Гвозденовић је припадао групи Дванаесторица. Био је члан и Шесторице.

На Академији ликовних уметности у Београду почео је да предаје 1940, на том месту остао је до 1972. године, дајући значајан допринос развоју наше ликовне педагогије. За члана Српске академије наука и уметности изабран је 1963. године.

Јелена Межински Миловановић