Стваралачка авантура сликарке Милице Којчић (Свилајнац, 1957) зачета је током раних осамдесетих година. У тадашњим југословенским ликовним збивањима то је време изузетно занимљивих и бурних промена: после деценијског изгнанства из вршних позиција уметничких актуелности слика се поново враћа на главну сцену.

ПРАВДА И КРИВДА
уље на плату

После окончаних студија на београдском Факултету ликовних уметности (1982), ликовна критика Милицу Којчић веома брзо препознаје као аутентичног заступника новог сликарског сензибилитета и нових постмодернистичких тенденција. Она је међу излагачима велике промотивне изложбе Уметност осамдесетих (Музеј савремене уметности, Београд, 1983) на којој се показало да је њен ничим спутавани субјективизам, њено специфично иконографско решење, њен снажни садржински, формални и поетски експресионизам потпуно усклађен са постмодернистичким схватањем слике и њеног смисла.

ИЗЛОЖБА
креон у плату

Убрзо ће се показати да тај почетни сликарски и цртачки концепт Милице Којчић никако није био плод тренутне занесености младе уметнице трендовском климом, него да се радило о аутентичној, стаменој, сасвим персоналној уметничкој мисли. Од тада па све до актуелног тренутка, Милица Којчић је складно и логично развијала своје сликарске и цртачке идеје.

Током последње две деценије двадесетог века остварила је опус који је у својој садржинској, иконографској, пластичној и поетској структури сублимисао суштинске карактеристике времена епохалне кризе.  

У најновијој серији цртежа Милица Којчић је направила значајан помак. Уместо снажне, континуиране и уверљиве контурне линије којом су затварани фигуративни облици, у новим радовима преовладава знатно тананија, сензибилинија, чак разигранија линија. Симултаним односима црне линије и белине хартије подцртава се трагични карактер нацртаних представа. Сасвим дискретно, уметница повремено у неким остварењима додаје некакве назнаке боје и сведеног колоризма којим се подстиче унутарња атмосфера нацртаних представа.

ПУТНИЦИ
креон у боји

У садржинском смислу све те нацртане сподобе ослобођене свих животињских атрибута и добијају људско обличје. Уметница сада црта људску фигуру, портрет, актове; црта људе после проживљеног зла. Несрећа је оставила траг у нацртаним очима, на линијама и судбином избораним и избразданим лицима, на уморним и сломљеним фигурама, полеглим актовима. На једном цртежу, изнад главе лежећег акта је нацртан прозор чија се карактеристична конструктивна пречага доима попут надгробног крста... Сви ти несрећни и напаћени људи којима се бави Милица Којчић немају никаквих илузија. Живот их је истрошио и прегазио, сви су без наде и смисла.

Све те људе Милица црта саучеснички, они су део њене и наших биографија. Зато у свим тим линијама, цртицама, тачкастим позезима и траговима има пуно истинске трагичносати, има много од обог усуда којим су обједињене све наше судбине у времену епохалне кризе на раскршћу векова и миленијума.

ОПТИМИСТА И ПЕСИМИСТА
креон