ЛИКОВИ СНЕНИ И ЛИКОВИ СЕТНИ

Ништа није случајно. Вероватно се ни Меџид Факић не зове случајно Меџид, односно ''племенити'', ''часни''. Но открити ту нит племенитости и стремљења ка ликовном изразу приликом одређивања имена сигурно нису могли ни они који су га највише волели - родитељи. Било како било, дошло је до споја племенитог и даровитог човека који носи адекватно име. Ја бих далеко више волео да овде сада стоји Олга Перовић и испреда фине нити које најреалније приказују овог уметника. Исто, тако, њега би дивно представио Фарук Диздаревић, тај мајстор лепе речи, Елена Факић, његов највећи критичар и животни сапутник, или академски сликар доцент Ервин Ћатовић.

Мени је припала изузетна част и задовољство да се упустим у анализу Меџидових слика. И није ми први пут. Чинио сам ја то на више изложби и у његовом одсуству. И верујте ми увек сам одлазио богатији за ново виђење света и за нови ликовни израз.

Стваралаштво Меџида Факића чврсто је утемељено на естетској перцепцији и способности да се то сазнање искаже богатсвом боја. Естетско опажање стварности и естетско процењивање те стварности у њему су живе активности у којима су укључена сва чула, богати интелектуални потенцијал, емоционални доживљај и вољни напор. Његов ликовни израз показује да у том естетском доживљају постоји склад и јединство опажања, али и више од тога. Он стварност анализира, расчлањује, продире у појединости, па онда синтетизује, апстрахује и генерализира... Тако се његово ликовно стварање базира на сплету психичких функција и процеса које су међусобно нераздвојиво повезани.

Факић је селективан, критичан у избору мотива, али исто тако спреман да искаже богатство маште у приказивању детаља и окружења. Његове емоције су дубоке и целовите, оне задиру у психологији човека овог поднебља. Тако он приказује стварност у његовом богатству, динамици и разноврсном изгледу.
Факићу је пошло за руком да чулу вида одабере боју по мери, да том бојом саопшти своје мисли и виђење света, људског друштва и човека, да бојом прикаже психологију људи из свог окружења, људи из тутинских, рожајских и новопазарских крајева, људи сетног и сненог лица, брижних људи што често срљају у неизвесност, људи што трагају за срећом и маштају о срећи, али је ретко докучују... Та сета у очима његових ликова присутна је у ликовима деце, у ликовима бујне младости, у ликовима старих. Присутна је док се пева или свира, присутна је на намазу у часу дубоке преданости. Она је у ствари главна карактеристика тих људи, тог поднебља, Факићевог окружења и Факића самог.

Факића опседа судбина човека из свог краја. Посебно га опседају женске судбине увек неизвесне и често сурове. Девојка је у тој опсесији у распону између села и града, у сукобу традиционалног оријенталног и новог модерног, често неухватљивог... Она терет прошлости и традиционализма носи на глави и у глави и сетним очима посматра садашњост и покушава докучити будућност која је крајње неизвесна. Она доживљава себе као балерину, успавану лепотицу, примадону, али истовремено зна своје корене, своје могућности и домете и види судбину. Девојка у сликама Меџида Факића је чедна и нежна лепотица, љупка и заносна.

Из слика Меџида Факића много се може сазнати и о самом аутору. То је уметник лаке руке и сигурног израза. По уметничком определењу је реалиста у коме је, како рече Олга Перовић, садржан ''оријентални и медитерански лахор ренесансе''. Истовремено његове слике га смештају у време и простор коме стварно припада. То је Санџак на коме се спајају вактови и земани, спајају културе и традиције, Санџак што спаја просторе.

Проф. Др Саит Качапор,
Нови Пазар