Судећи по приступној беседи коју је одржао 1989. године, приликом избора за редовног члана Српске академије наука и уметности, Младен Србиновић све програме, идеје и теорије авангардиста види као пут у слепу улицу. Он се супротставља свима: Маљевичу, руској авангарди, "Плавом јахачу", Кандинском, Мондријану, Татљину, Дишану, Бојсу, Ворхолу... Занемарујући разлике међу њима, он их истим оштрим тоном, и истом аргументацијом, оптужује за исте кривице. Међутим, то што се Србиновић обрушава на шампионе авангарде не значи да је његово сликарство негација модерности као такве: оно је негација модерности као "белог у белом". Он се њима не супротставља зато што је противник модерних идеја, него зато што није задовољан усмерењем, природом, обимом и дометом њихове модерности. Он код њих критикује спремност да се задовоље лаким, провокативним и ефемерним. Он их оптужује да су доњу границу уметности спустили превише ниско, или, још горе, да су је сасвим укинули.

Супротстављајући им Рубљова, Рембранта, Тарнера и Сезана, он не тражи да модерни сликар слика као Рубљов, Рембрант, Тарнер или Сезан, него да се доња граница врати на ону висину на коју су је они подигли. Једном речју, Србиновић авангардисте и модернисте не критикује као традиционалиста, него их критикује као модерни сликар, који од авангардног и модерног тражи много више што они нуде као ново и модерно.

Шта је то "више" што од модерне уметности очекује Младен Србиновић?

У време минимализма, елементаризма и деконструкције "више" би могло да буде било шта. Наравно, минимално и елементарно нису мере с којима Србиновић приступа слици. Имајући у виду неке друге циљеве, он тражи и неке друге мере. Њ егов циљ је да разбијене делове света, свести и слике поново сабере у целину. Кад каже "целина", он има у виду све, и свему приступа без предрасуда. Ч ак и искуствима авангардиста које критикује. И чије идеје, у извесној мери, понекад чак и прихвата. Тежећи синтези и целини, он се не одриче ничега, ни старог, под условом да је живо, ни новог, под условом да није искључиво. Један од основних принципа његовог сликарства је да све може да буде прихваћено као део система; али да ниједан део система не може да се наметне и да, искључујући све остало, сам буде цео систем. Србиновић никад не би могао да пристане ни на какву поетику засновану на редукцији. Он никад није дошао у искушење да, на пример наслика "Црвени квадрат" - црвени квадрат и ништа више - и да објави: "То је оно" - или: "то је све" - "што сам хтео да кажем".

Међутим, да његов однос према програму који се дефинише и исцрпљује "Црвеним квадратом" није искључив можда најбоље показује слика "Младић чува плаво". Средиште и суштину ове слике представља то "плаво" које један младић побожно чува између дланова. То "плаво" није ништа конкретно плаво: ни плава чаша, ни плаво клупче, ни плави патлиџан, ни плава коцка или лопта, ни плав пламен, ни плава круна. То "плаво" није ничији атрибут, ничије својство. То је суверено, само, од свега ослобођено и од свега независно, само себи довољно "плаво", онако како је сам себи довољан Попин "Белутак". Тражећи оно што му може помоћи у изградњи сопственог ликовног универзума и израза, Србиновић испитује све традиције, све иновације, све могућности. Као што су му, за оно што хоће да каже, потребни јабука, вепар или трпеза, тако му је потребно и ово "плаво", овај придев који се понаша као именица, и у коме слутимо наговештај идеје о слици која жели да буде слика саме себе. Ту идеју, међутим, Србиновић смешта у контекст много већи и сложенији од онога што нам нуди усамљени и искључиви "Црвени квадрат".

Србиновићева палета се храни оним што налази на великом простору који заједно обухватају пантеизам, хеленизам и хришћанство. Хранећи се толиким обиљем, он и сам рађа обиље. А да би то обиље могао рађати, да би могао насликати све од Икара који пада до Христа који васкрсава, њему је потребно све: сви углови, све боје, сви језици.

У разматрања о модерној уметности Србиновић враћа појмове као што су "мера" (што се од сликара који тако често слика угломере и кантаре могло и очекивати), "систем", "велика хармонија", "велики ред". У једној прилици, он слику дефинише као "сређивање нереда". Он, у поменутој беседи, објављује да су модерној уметности ред, систем, хармонија и целина неопходни, а својим сликарством доказује да су они у модерној слици и могући. Међутим, он при том зна да све то - ред, систем, хармонија, цртеж, боја, структура - добија прави вредност тек онда када доживљај нечега неизрецивог нађе свој израз.

Док ово говорим, пред очима ми непрекидно лебди слика "Злато у оку", из 1973. године. Ова слика је подељена на два дела: златан и црн, то јест на два света: живи и загробни. У првом делу, у којем доминирају боје злата и невена, налазе се два зида: високи зид, изнад кога се разбуктава златно и зрело небо, и над којим лебде јабуке, које у ваздуху одржава неки невидљиви жонглер; и други, низак зид, на коме седи Орфеј, пружајући руку у мрак у коме нестаје Еуридика.

Зашто је Србиновић ову слику, чију половину захвата мрак доњег света, назвао именом горњег, "Злато у оку"? Зашто тај наслов обухвата и онај део слике који наше око не испуњава златом него мраком? Коначно, шта значи "злато" у контексту ове слике? Је ли то "злато" ово златно небо, јесу ли "злато" ова златна ливада, златни невени и златне јабуке? Или је "злато у оку" магла у оку, која нас заводи и заварава, и која нас спасава, спречавајући нас да пре него што нам је суђено видимо шта нас чека у тами из које се нико, као ни Еуридика, неће вратити? Да ли ова слика хоће да каже да Србиновић верује оно што верује и Аница Савић Ребац: да "сјај" уметности није ништа друго до само "божанска маска на мрачноме лику Бескраја"? Да ли он хоће да каже да ни сам живот није ништа друго до "сјај" који је "маска", и "злато" која је "магла"?

Не знам.

Али знам да, не само онда када нам приказују зделе са воћем, венце паприка и венце лука, љубичасте боце вина, земљане и стаклене посуде, женска тела, храстове, љубичице, софре и трпезе, него и онда када нас воде кроз апокалипсе, ратове и мракове доњих светова, са изложбе Србиновићевих слика излазимо, и у наше мракове се враћамо, са златом у очима.

Љубомир Симовић

(Одломци из есеја "Србиновић", Српска академија наука и уметности, Београд, 2005)