У СКЛАДУ СА МЕСТОМ И ВРЕМЕНОМ

Међу новијим уметничким колонијама које имају изгледа да опстану, захваљујући у првом реду провереним вредностима уметника што их окупљају, једнако као и месту њиховог окупљања и рада, издвојили бисмо Ликовну колонију Хиландар. Додуше, Колонија је почела са радом недавно, 2003. и то годину уочи катастрофалног пожара. До сада су уметници три пута за редом походили Хиландар и Свету Гору. Организатор Колоније инг. Радосав Чворовић и њен покровитељ СТР Дућан из Лазаревца су послу приступили веома амбициозно. Потпуно свесни обавеза што им одређује само место окупљања, како високим стваралачким циљевима тако и њиховом особеношћу која проистиче из односа према традицији и природи православља, они су се определи за праксом потврђене уметнике чије се дело одликује јасно профилисаним естетичким назорима.

Већ из сухопарних статистичких података који казују да су у раду Колоније, током три минуле године, учествовала равно осамнаесторица уметника, од чега су четворица били сваке године, друга четворица два пута а остали по једанпут, могуће је донети одређене закључке. То значи да се окосница вредности досадашњег рада Колоније садржи у делима сликара Александра Луковића-Лукијана (1924), Бранка Миљуша (1936), Ратка Лалића (1944), Јавора Рашајског (1946), односно, Душана Оташевића (1940), Јована Ракиџића (1944), Милана Сташевића (1946) и Милана Милетића (1950). Њихово дело и деловање запажено употпуњавају радовима: Славољуб Чворовић (1934), Мирољуб Ђорђевић (1935), Владимир Јанковић (1952), Рајко Попивода (1953), Милутин Драгојловић (1953), Станко Зечевић (1954), Милија Белић (1954), Васа Доловачки (1960), Момчило Мацановић (1966) и Драган Хајровић (1970).

Јован Ракиџић

Наравно, у прочељу Колоније по свему, по значају минулог рада и стеченом угледу, стоји Луковић. Свестан да је као личност и уметник формиран на духовним премисама Сартровог егзистенцијализма и Јонесковог театра апсурда, чија се ангажовано критичка и често опоро сатирична природа у целости опире светотаинству икописа и живописа, он у Хиландару мудро прибегава грађењу композиције у два плана. Предњи је изведен у духу његовог поимања реализма, али без уобичајене ироније или сарказма, док је задњи план сведен на арматуру разголићеног цртежа који целини дела обезбеђује духу православљу преко потребну трансцеденталност и спиритуалност.

Попут Луковића и Миљуш налази успешна решења којима, не правећи било каве битне уступке захтевима манстирског живота а истодобно водећи рачуна да се о њих не огреши, остаје привржен својој чврсто уобличеној и доследно негованој ликовној поетици. Заправо, остаје привржен оним пластичним вредностима што га целином дела, свеједно да ли је у питању графика, сликарство или мозаик, стављају у матицу српске историје уметности друге половине ХХ и првих година трећег миленијума.

Душан Оташевић

Дела друге двојице уметника, готово вршњака Лалића и Рашајског , који су учествовала у раду свих минулих Колонија, упркос битно различитих естетички погледа на биће сликарства, имају и нешто заједничко. Обојица настоје и успевају, по правилу ефектно и упечатљиво, да кроз опште и збирно истакну особености индивидуалног и појединачног. Лалићу при томе основу пружа непогрешива ликовна материјализација биљног а Рашајском животињског света, у првом реду птица. Плени, просто опчињава, њихова спремност и спретност да без отклона од битних вредности по којима се њихов минули лико-вни опус идентификује, уношењем одговарајућих детаља, ненаметљиво реализују истинске омаже гостопримљивој српској духовној светињи, манастиру Хиландару.

Мада формалне разлике у стваралачком поступку, пре свега у начину изражавања и употреби пластичних средстава четворице уметника што су досад два пута били учесници Колоније, Оташевића , Ракиџића , Сташевића и Милетића , изгледају огромне и непремостиве, ипак није тако. Наиме, сви они делу приступају са пуном свешћу да је свет онакав каквим га они виде и представљају, односно да је уметничка истина важнија од истине природе. Тако Оташевићеве рукотворине, ретко слике, чешће објекти, инсталације и каткад својеврсне сценографије, нису друго него његов активан и актуелан дијалог са историјом уметности, наслеђем и културном баштином. У том смислу његов боравак у Хиландару представљао је само један стваралчки подстицај више на већ изграђеном и многим успесима поплочаном путу.

Милан Милетић

Слично Оташевићу и боравак двојице врлих ликовних педагога у Хиладару, Ракиџића и Сташевића , био је тек подстицај више на њиховом утабаном стваралачком путу. Без остатка заокупљени пиктуралним вредностима, изазовима чисте сликарске материје, спремни да у сваком часу држе под пуном рационалном контролом своје дубоко емотивне нарави, обојица на најбољи начин демонстрирају поступак којим се од природе и природног као полазишта стиже до уметности и уметничког као циљаног исходишта. Овде би ваљало напоменути да на њиховом трагу, посебно видно на трагу Сташевића , остаје као сликар и млади Хајровић . Разумљиво, формиран у духу постмодерних идеја и схватања, он прави очекиван и преко потребан корак даље.

Насупрот њима, Милетић инсистира на реалистичком односу према природи и материји. Ипак, изражајна средства која користи и његов однос према њима у даљем стваралачком процесу бивају све мање реални. Простор и материја, упркос хиперреалистичком привиду, у његовом сликарству делују више метафизички и ониристички него стварно. По тим одликама он је ближи духу иконе и нарави иконописца него бићу слике и природи сликара.

Рајко Попивода

Сасвим на трагу Милетићевих естетичких назора, налази се и сликарство Доловачког , Драгојловића и Мацановића . За све њих реалност и њој примерен реалистички и каткад хиперреалистички сликарски поступак који негују, не представљају циљ већ су само средство којим се остварује надумни и надтелесни, метареалан, дакле трансцеденталан однос према природи. Стога истина њихове слике, вођена поступком иконописца, надраста просту истину природе и обрађеног мотива.

Слично њима, сродни по приступу, схватањима и пластичној реализацији сопствених естетичких идеја и схватања, стоје зреле сликарске личности попут ликовног педагога, графичара и сликара Чворовића , затим Ђорђевића , Јанковића и донекле Белића . Њихов приступ слици почива на беспрекорном познавању основних закона уметности, тачној, сигурној и гипкој арматури цртежа, складним бојеним односима, пиктуралној сочности, убедљивој материјализацији, уравнотеженој композицији и, готово, опредмећеној емотивној засићености, каквим у текућем српском ликовном стваралаштву једва да има премца.

Ратко Лалић

Благо по страни од већине учесника Колоније стилски и технички, нашли би се делима Зечевић и Попивода . Истини за вољу, усамљени вајар Попивода се на најбољи могући начин уклопио у сликарску већину. Опредељујући се за рад у наглашено плитком рељефу чија је структура у сваком погледу (почев од мотива који асоцира на геометријски орнаменат црквених орната и зидних декорација, до складног ритмовања светло тамних површина и, чак, коришћења бојених ефеката патине) блиска оној врсти слике и сликарства чију стилску суштину одређује племенита тежња, блиска духу првославља, да се минимумом средстава оствари максимум изражајности.

Чињеница да се Зечевић од самих стваралачких почетака определио за ону врсту сликарства у којем се на изразито чулан, емотиван и распричан начин преплићу надреално и реално, сан и јава, машта и стварност, неминовно га као учесника Ликовне колоније Хиланадар поставља не место које се налази најудаљеније од бића и духа православља. С друге стране, управо високе вредности његовог крајње сензибилног цртежа и осведочено мајсторство у сликању материје, представљају врлине које му одређују видно место у историји савремене српске уметности.

Никола Кусовац