СКУЛПТУРА КАО ЗАПИС
Жељка Момиров је један од аутора савремене ликовне уметности, чије је присуство на актуелној сцени у континуитету, што показује не само великом изложбеном активношћу за коју је потребан адекватан опус, него и валидним садржајем аргументованим снажним креативним темпераментом.
Остављајући за собом серију скулптура конструктивистичког карактера са пиктурално означеним површинама, те серију дела оловних одливака са записима и знацима непроменљивог временског кода, јесу ова дела заснована на премиси о лоцирању непроменљивог и логичног визуелног реда скулптуралне форме.
Ходајући од пиктуралног преко утиснутог записа, дошла је до откровења да сам објекат, скулптура представља запис својим логичко постављеним таутолошким принципом. Серија више поновљених елемената реагује као материјална конфигурација да би следећи елемент, низ који се наставља и тече био супротна визуелна формулација која представља не само примену логике него и одраз уметности и духовности у материјалном окружењу. Уочавајући да је математика, а посебно логика, као и уметност креативна и интелектуална чињеница на коме почива цивилизација, Жељка Момиров провоцира задржавање посматрачеве пажње, са идејом решавања задатка да би се утицала на обликовање савремене естетске (уметничке ) свести.
И у живој актуелној изложбеној делатности и у богатој продукцији Жељка Момиров је сама запис којим потврђује професију, која захтева данас огромну борбеност и вештину.
Радмила Савчић, историчар уметности
Жељка Момиров - Рођена 1962. године у Новом Саду. Завршила Факултет примењених уметности у Београду, на катедри вајарства, смер скулптура у простору и архитектури 1987. године. Последипломске студије завршила 1993. године на Факултету примењених уметности у Београду. Члан УЛУС-а и УЛУПУДС-а. Ванредни професор на Академији лепих уметности у Београду. Живи и ствара у Београду. |
ОБЕЛИСК
Први обелиск је начињен 1990. године као жеља да се у тај облик уведе словенска митологија, или обратно, да се у словенску митологију уведе тај облик, више нисам сигуран. Можда и жеља да Београд има "свој" обелиск. Следи мало затишје, а онда почиње да ровари црв сумње, немир и жеља да се то на неки начин продуби. Следећи обелиск је настао 1994. године и у њему сам покушао да уградим време, разне прохујале цивилизације.
Након тога се посвећујем проучавању тог облика. Трагам за свим могућим подацима и све више се окрећем самом појму, а све мање форми. с Обзиром да је обелиск у свом облику начињен веома давно, пре више хиљада година и то у већ савршеном облику и савршеним пропорцијама, нисам имао потребу да га усавршавам, већ напротив. Разградити форму и потенцирати дух тог облика. У међувремену, откривам тај облик на сваком кораку у свом окружењу и схватам да је присутан свуда. Нераскидиво повезан са цивилизацијом. Облик који сви носимо у подсвести и према коме имамо поштовање (нити га волимо, нити га се плашимо).
Како је тај облик свеприсутан, почињем да се бавим њиме као цивилизацијским појмом и покушавам да створим ванвременски објекат, који би свима био познат и који би сви осећали као део свог наслеђа.
Ђорђе Арнаут у интервјуу "Књижевним новинама", мај - јун 2005. године
Ђорђе Арнаут - Рођен 6. октобра 1960. године у Београду. Дипломирао на Факултету примењених уметности и дизајна београдског Универзитета уметности 1991. године на катедри вајарства, смер Скулптуре у простору и архитектури . Члан УЛУС-а и УЛУПУДС-а. У статусу самосталног уметника од 1991. године. Живи и ради у Београду. |
