ЧИСТО, БЕЛО ОТАШЕВИЋЕВО ДЕЛО

Питер Брук је на једном месту упозоравао: Увенуће сваки живи театар који мисли да може стајати изван нечег тако тривијалног као што је мода. Душан Оташевић иде много даље, до нечег још тривијалнијег, до кича, и смело трврди да је тај огавни кич - брат близанац узвишене уметности. И то сијамски. И то што је рекао Оташевић је покушао и да докаже. Он је свој атеље, своју ствараоницу, напунио реквизитима и симболима потрошачког друштва, и од тих реквизита, од онога што се употребљава и после употребе баца, изградио је свој свет и своју уметност. Од тих алата, лутака, оловака, четки за бријање, пасти за зубе, ножева, маказа, поклопаца и куварица, од тих амблема, реклама и парола, он ствара слике које неће да буду слике нечег другог, него слике самих себе. И које чак неће да буду ни слике, него предмети и објекти, који су се изборили за трећу димензију, и који се конституишу не само као нека алтернативна нова уметност него као нова и алтернативна стварност.

Међутим, излазећи из рамова и бежећи из штафелаја, ти новостворени објекти нам откривају своју неодољиву ликовност. Те слике које неће да буду слике ипак јесу слике. Ослањајући се на улични, кухињски, занатлијски, потрошачки и политички језик, Оташевић хоће да пружи прилику уметности да се роди из неке друге мајке. Да се роди другачија. При том, он не заборавља ни ону мајку која је родила класично сликарство. Тако ћемо на његовим сликама, поред четкице за бријање, ножа, маказа и четкица за зубе, наћи и Мантењиног светог Себастијана, и Вермерову везиљу, и Диреровог зеца. Наш сликар, који кич и узвишену уметност проглашава за два брата близанца, неће једног од њих да доживљава као оца а другог као очуха.

Тестеришући своје панеле и даске, фарбајући велике површине аутолаком, истискујући зубну пасту, месећи своје дрвене колаче и мутећи дрвени сладолед, секући ножем зелену дрвену рибу, и при том обилно цитирајући класичне и модерне сликаре, Оташевић нам даје на знање да све, од онога што нађе у самопослузи до онога што нађе у Kunsthistorisches Museumu, може да употреби као материјал за сликање...

Оташевић је открио и запосео неку тачку с које се види у изненађујућим и неочекиваним облицима и перспективама. Захваљујући тој тачки, он око себе види неке другачије пејзаже, и налази другачија значења, и та нам значења и пејзаже открива на својим изложбама. Код њега се саобраћајни знак претвара у политичку поруку, клозетска шоља у прозор и видик, а тривијално престаје да буде тривијално...

Оташевић је тако тривијалне радње, као што су прање зуба и бријање, претворио у сложене и далекосежне метафоре. Гледајући та два полиптиха, помишљамо да су паста за зубе и бријање, да су пена и сапуница, чудовишта која ће нас на крају прогутати. Што је најлепше, та нас чудовишта, спаковане тубе, чекају у самопослугама, да их купимо и активирамо.

Да ли Оташевић хоће да каже да ће апокалипса доћи из супермаркета, и да ће потрошачка цивилизација, или цивилизација уопште, и цела наша планета, нестати у сапуници и пени? Не знам да ли је Оташевић хтео да каже баш то. Али сам одавно научио да разликујем оно што је писац хтео да каже од онога што, независно од њега казују његове књиге.

Љубомир Симовић
одломак из књиге "Читање слика"