Дадо
Ђурић припада плејади највећих савремених сликара надреалне
конотације и највећих свјетских визионара из домена фантастике,
који је својом богатом имагинацијом и мајсторском техником отворио
врата немогућем.
На изложби у Градској галерији у Ужицу презентиране су Дадове
графике, дио легата принца Николе Петровића Његоша, из Народног
музеја Црне Горе, Цетиње, настале у периоду од 1971. до 1990.
године, на којима можемо евидентирати иманентне карактеристике
његовог ликовног опуса у цјелини. Пред нама се откривају Дадова
дјела која представљају коначно и неприкосновено исходиште његових
трагања за егзистенцијалним смислом. То је свијет труљења, распадања,
који се јавља као апокалиптична визија, као пандан страхотама
и ужасима које собом носи савремена цивилизација.
Виртуозним цртежом, из најудаљенијих предјела духа, он је оживјео
један сомнабулни и сабласни бестијариј аморфних и антропоморфних
мутација. Заправо у том ирационалном свијету монструозних обличја,
представљених у стању психофизичког распадања, кроз љепоту и
морбидност, он разоткрива психоделичне про-сторе људске подсвијести.
Екстремно наглашене главе на фигурама, као да симболизују Дадово
стваралаштво, које се ослања на чисту, сугестивну снагу мисли
и моћ унутрашњег просвјећења, "макрокосмичких" простора
људске психе. Док Црна Гора за њега представља фундаментални
принцип самосвојности и субјективне спознајности, љубав према
природи као универзалној категорији, музици и поезији, и представља
самосвојни избор, смисао у трагању за суштином властитог интегритета.
Дадо је сматрао да "сликарство треба да се потпуно помјеша
са природом". Путовања по Индији и Африци као орнитолошка
проучавања, и илустрација књиге Бифона, француског природњака
који иницира претходна схватања о трансформизму и еволуцији
биљног и животињског свијета, представљале су изворишта неограничене
и апсолутне слободе. Сам Дадо узвикује "Ја сам натуралиста!".
Од Јасперса, Понтија, Хајдегера преузео је схватање о пропасти
и угрожености духа, о свеопштој бесмислености људског опстанка,
полазећи од бића по себи, од материје која је "нешто
масивно, тешко, интензивно, гњецаво и надируће, што тежи да
све што јесте нивелира, прогута и уклопи у себе". Међутим,
основни феноменолошки слој његових ликовних остварења представљају
свјетлост, боја, простор и форма. Свјетлост која урања у нашу
душу и симболизује живот, спас, срећу, за њега је нешто више
од феноменолошког слоја слике, она је центар његовог духовног
средишта.
Најкомплекснији
и најчешће тумачен дио његовог стваралачког хабитуса представља
предметни слој слике. Зато ћу фрагментарно и интегрално цитирати
Дадова размишљања о њему како не бих повриједила њихов изворни
смисао: "Фасцинира ме сложеност људског тијела! Слика је
највидљивија, најдирљивија када је фигурална зато што се човјек
у њој види као у огледалу. / Сликарство је за мене неки облик
побуне. / Ствари које нешто вриједе направљене су у болном грчу
и физичком и менталном. / Уживање је да се наслика патња. /
Живот је агонија, несрећа. / Кошмар је савршенство! / Гест је
убитачан јер треба да да смрт а не живот. / Моја слика је крволочна.
/ Стидим се што видим своја осјећања насликана, залеђена на
платну. / Ја сликам сопствено распадање." (Преузето из
књиге Бранке Богавац Разговор са Дадом, 2001).
Заправо, његова унутрашњост је напета, осјећајна, хумана, а
истовремено трагична, грчевита, демонска и фантастична, отвара
езотеричне просторе исконског, прапочетака и хаоса који су уобличени
осјећањем и ликовно језичким референцама ствараоца Модерног
доба. У цртежима, графикама, сликама, у новије вријеме скулптури
и асамблажима, Дадо открива свијет мистичног дијалога који се
непрекидно води између наше свијести и савјести, сна и јаве,
трансценденције и реалности.
Цетиње, октобар 2004.
Љиљана Зековић, историчар уметности
Миодраг
Ђурић Дадо рођен је на Цетињу 1933. године. Завршио је
Умјетничку школу у Херцег Новом 1952. године и АЛУ у Београду,
у класи проф. Марка Челебоновића, 1956. године. По завршетку
студија одлази у Париз. Његов колекционар Даниел Кордие
организује му прву самосталну изложбу 1958. у Паризу.
Борави кратко 1962. у Њујорку, а затим 1974. у Централној
Африци.
Поред
уља и цртежа од 1967. ради графике, да би у периоду од
1978. до 1980. динамизирао рад на цртежу, графици и колажу,
а од 1986. и скулптури, односно асамблажу.
Живи
и ради у Хероувалу у близини Париза. Члан је ЦАНУ. Дјела
му се налазе у многим музејима, галеријама и приватним
колекцијама у свијету. Излагао је на бројним самосталним
и групним изложбама.
Добитник
је награда: Тринаестојулске награде СР Црне Горе, 1971;
Награде за умјетност Министарства културе Републике Француске;
Награде Петар Лубарда Републике Црне Горе, 2000. итд. |
