...Жанка Матић спада међу те, малобројне, ћудљиве и фине ствараоце који су у пуном миру и тишини изражавали сопствена лирска расположења бележећи понеке од својих чулних, унутрашњих флуидних вибрација.

У ликовном, па и опште уметничком погледу, ову уметницу занимају проблеми адекватног записивања поетике доживљаја, могућности скицирања ослобођених духовних импулса и њихово адекватно транспоновање на површини.

Но, наравно, аутобиографско исповедање неког уметника може се извести на различите начине, и у техничкој и у тематској области.

У овој другој, занимање Жанке Матић своди се на сликовне представе људске фигуре, дакако најчешће женске, у имагинарним, затамњеним просторима са ретким присуством светлости попут симболочке назнаке ретких момената жовијалности, оптимизма, задовољства...

Слојевитост и дубина унутрашњег богатства искуства Жанке Матић у креативном поступку најчешће се дефинишу усамљеним фигурама, оштрим контрастом светло-тамног, загаситом колористичком гамом.

Па и када ради ''пејсаже'' и тада су они лична белешка о неком њеном посебном тренутку у посебном стању са посебном ликовном вокацијом, и напокон, са надасве узбудљивим резултатом једног сензибилног сликарског искуства.

Мале сликарске теме и технике којима, како видимо, с разлогом прибегава Жанка Матић, функционализовани су у односу на њену аутентичну уметничку намеру да, употребом тачних ликовних атрибута, сопственим делом афирмише индивидуални доживљај, стања, односно на расположења на која има пуног права и да их јавно обзнани, за разлику од нас, мање-више заинтересованих посматрача и саучесника живота.

Ту негде управо и лежи један од одговора на питање где се завршава стварни живот и одакле започиње уметност.

Јован Деспотовић