| Од самог почетка свог уметничког бављења, Милан Туцовић нашао је прибежиште у фигуративној вероисповести, имајући јасан концепт своје слике и сигуран путоказ у дескриптивности мајстора ренесансе. У ученом сликарству поново је оживело старо фламанско сликарство, органски повезано са дубоко личним дахом уметника. Сликар Милан Туцовић, дакле, држи до класичног сликарског језика, до традиције, али у односу на њу нема став скрнављења или пародирања (како је то данас често случај) већ критички став надограђивања. Туцовић је свесно и непомирљиво еклектичан и анахроничан. Но, није ли његова такозвана "несавременост" и "анахроничност" (анахронијска евокација) заправо знак изузетне самородности и актуелности његовог сликарства, саграђеног на начелима Средишта, хеуристичке центричности и субординације? 
Дневник једног бродоломника, 2004.
За Туцовића, сликање је методично и дуготрајно фиксирање једног комплексног призора усредсређеним сликарским погледом и завидном илузионистичком убедљивошћу. Његова композиција је смисаоно чврста, слојевита, конзистентна. Нема код Туцовића кошмара параноичне, неконтролисане маште, већ дух организоване осећајности, доживљајне целовитости и штедљивости у колористичком регистру код њега све одлучују. Овај уметник вешто користи поступак "представе у представи". Свака Туцовићева слика једна је позоришна инсценација, роматнични мизансцен на коме су људске фигуре извучене из палимпсестичних дубина заборава. Туцовић, заправо и ради са енергијама палимпсеста, при чему поступком деседиментације оживљава један давно нестао свет. Смирене и понешто театралне позе фигура (које неретко отеловљују тајни култ породичне интиме) савршено су усредиштене, ухваћене у достојанственој статичности. Хотећи да завири "иза зида времена", овај уметник твори један самосвојни, паралелни универзум минулих људи и предмета ослобођених терета функције. Заумници, алхемичари, фирмописци, архиволшебници, чаробњаци, езотерици, мистагози, астролози, профети, питагорејци, магуси, анахорети, мудраци, несхваћени генији, звездочатци, али и писци (Сингер, Храбал, Киш) обасјани мистичном светлошћу, замрзнути су на Туцовићевим сликама, као у неком тајном обреду. Овај уметник, посебно је наклоњен људима из живота који траје на маргинама, али то чини далеко од вулгарне социјализације и социјалне вивисекције. Код Милана Туцовића људске фигуре и предмети су идејно чврсто повезани. Њему је предмет потребан зато да њиме призове прошлост. Присутност предмета на Туцовићевим сликама, магична је. Сачувано достојанство предмета између којих постоји сложена дијалектика односа, сабрано је у слику. Трагајући за душама минулих ствари, Туцовић је ускладиштио на својим сликама један кабалистички реквизитариј фантастичних машина, шкриња, сталажа, полица, сандука, старих музичких инструмената, весала (супститут путовања)... На слику рађену у техници уља на дасци, он неретко аплицира пожутеле, прадавне фотографије, сатове, зупчанике, тајанствене механизме... Тамна позадина боје сасушене крви, оплемењене фактуре, ту је тек кулиса која предочава позорницу призора и збитија. Она је редукована на строгу, чисту плоху, док је илузија треће димензије тек наглашена. Та тамна гама загаситомрке боје означава временски зид, неку врсту темпоралне неодређености и патине, немерљиву дубину ништавила из кога ће изронити лица и предмети. Овај уметник, наиме, и нема потребе да на својој слици посебно наглашава перспективу, јер би она само могла да наруши мистичност призора. Њему је довољно да своје фигуре заогрне библијским мраком, тмином тамне, фламанске палете, осветљавајући им лица тек печеним окером, или пригушеним светлом старог злата. Таква позадина као својеврсни езотерични декор сужава посматрачев хоризонт погледа и усмерава га на енимгатични, неоромантичарски призор. 
Давил Хармс, 2003.
Нема сумње да је фотографија битно променила поимање фигуративне уметности, као и саму фигуративну уметност. У једном битном сегменту свог бављења, Милан Туцовић је тачку ослонца, парадоксално, пронашао у крхкости пролазности коју оличава фотографски цитат. За њега је важан тај тренутак бљеска. Фотографски предложак за Туцовића (као уосталом и за Андерлеа, или, рецимо, Василија Јордана) има онтолошки статус, а сем тога он упућује и на снагу и неумитност фактографије. Фотографски предложак такође оличава и Туцовићеву тежњу да се укорени у стварност. Али, Туцовић не изабира било какве фотографије, већ он старе, пожутеле, ауричне, које је само време посветило и које као такве зраче просторношћу и мистичношћу времена. Такве фотографије нису само пуки артефакт, већ представљају сиренски заводљиви иницијацијски и интуитивни зов, покретача идеја и позив на сањарење. Већ на раним, дечачким цртежима Милана Туцовића (које аутор овог текста познаје из прве руке) могла се осетити фина природа једног богом даног талента. Гоњен јаким стваралачким дајмонионом, Милан Туцовић се још од дечаштва страстно предаје цртању, призивајући линијом миље и вилиње детињства. Туцовић је лиричар цртежа, цртач богате ликовне подсвести и наративне инвенције. Његове цртачке опсервације лепе лирске субјективности и дечачки раздрагане отворености према свету, одишу непосредношћу, као да потичу из сна. То су нежно акварелисани поетски благослови, носталгични прелудији жудње за повратком у невину првотност, који освајају завидном техничком артикулацијом и лирском елевираношћу. Они су рафинирано колорисани етеризмом средоземног аквамарина, окер и јантарножутих измаглица које им дају ауру тајанства. Флуид лирске цртачке медитације и прозрачна атмосфера успомена на блага из дечјих игара и сањарења, палимпсестирани су код овог цртача пре свега у пажљиво одабраној иконографској синтакси. Уметник је ту прогнаник из раја детињства. Готово увек, у медијалном центру Туцовићевог цртежа је дечак изронио из прошлости. И тај осетљиви, илуминирани дечак је ту "лик у контексту", биће које гони неизрецива чежња за одуховљењем. Но, упркос интроспективним сугестијама које толико тога овде одлучују, није код Милана Туцовића у питању некакав носталгични надреализам, јер је крај овог дивног и крвавог века прерастао надреализам. Туцовићу је много више стало до оног "на рубу надреализма". Сам чин прелиставања његових цртежа има нечег од мутног сећања на српски закаснели романтизам, на интимност откривања старих, пожутелих фотографија из породичних албума. Има неке дирљиве дечачке нежности на Туцовићевим цртежима, превише лепим за овај свет. Зато би насртљивост речи требало да пажљиво, на врховима прстију, залази у те посвећене просторе сачуване нежности и недужности. На Туцовићевим цртежима, тим посвећеним просторима у којима оживљава то болно дете у уметнику, садашњост се одмерава по мери детињства. Милан Туцовић је, доиста, носталгичар, али његово је сликарство, упркос јако израженој жудњи за гнездом, тако далеко од малограђанске сентименталности. 
Пристаниште, 2004.
Сликарство Милана Туцовића долази колико из ликовне ерудиције, толико и из саме егзистенције. Упркос реалистичког сижеа, Туцовић је далеко од такозваног реалистичког сликарства. Тачније, он својим дубоко сугестивним, фигуративним језиком залази у засенак метафизичног, у онај захуђени простор са оне стране реалности. Али, оно што је најлепше је то што иза овог сликарства стоји као покретач једна дубља унутрашња мотивација, реална ватра нерва и нужности. Под наслагама антикности тема и занатског умећа, откривамо упућеност на архетипску слику потпуности, на смисао једног вишег, сублимираног реда. Хтели ми то или не, Милан Туцовић, са својом уметношћу транспредметности једна је од најчудеснијих појава у српском фигуративном сликарству краја овога века. Реч је о уметнику који је (уз један мали број уметника фигуративне провенијенције) успео да се истргене из мимикријског манира једног новог тренда фигурације, хотећи да реафирмише слику као биће и који је кадар да на својој слици изгради изузетно комплексне кристализације фигуративних визија. Драган Јовановић Данилов
|
Милан Туцовић рођен је 1965. године
у Пожеги, Србија. Дипломирао је вајарство
на Факултету примењених уметности
у Београду, 1991. године.
Излагао је на више групних изложби
у земљи и иностранству.
Живи и ради у Београду, Србија.
|
|
