За
последњих десет година Владимир Дуњић је свој стваралачки опус
обогатио са неколико потпуно нових сликарских циклуса. Пре свих
мислим на следеће циклусе: Чекаоница, затим слике ноћних
вода и месечине, потом Слике земље и неба, велики скуп
дела са мотивом косе и темом чешљања, у које спада и неколицина
малих формата интимне, поетске атмосфере, овде назван "Стрпљење".
Најновији циклус, настао по которској легенди, можемо назвати
"Три сестре" и у њега спадају бројна платна
различитих формата.
Дела из циклуса Чекаоница настајала су, у први мах,
као серија фигура смештених у нише које симболизују места божанске
присутности. Те слике, урађене у техници акрилика на платну,
којом је Дуњић савршено овладао, настајале су још почев од 1993.
(У одајама), затим оне кобне 1999: Општина
(триптих), Чекаоница, Фабрика, Ноћни лептири, Осигуравајуће
друштво и Мала чекаоница (објекат, 2000). Овај циклус заокружен
је сликама из 2003. године: Тито, Управа, Служба и
друге, које су реализоване у 3-22 фрагмента чијим се комбиновањем
може добити веома велики број легитимних варијанти овог дела.
Сви радови из циклуса Чекаоница одишу кафкијанском
душевном тескобом. Током војне акције назване "Милосрдни
анђео" та патолошка али апстрактна атмосфера у маху преобразила
се у стварну скученост бетонских склоништа у која смо били принуђени
да се склањамо и да потражимо спас од те паклене самилости.
The big brother, 2003.
Пре
1999. године Дуњић је мотиве за слике из овог циклуса проналазио
у свакодневним призорима социјалистичког друштвеног уређења
на заласку (Општина, Фабрика, Осигуравајуће друштво).
Дух бирократије и технократије кружио је овим просторима, надмен,
стерилан, испразан. Овај уметник не критикује то доба, нити
му се подсмева. Он једноставно бележи, са обесхрабрујућом прецизношћу,
оно што је сасвим очигледно. Актери тог времена глуме чиновнике,
претварају се да су стручњаци, упињу се да остану ауторитети.
То им никако не полази за руком јер је цео систем погрешно постављен
и у самој основи бесмислен, бесмисао се већ обилато прелива
преко скучене и убоге стварности. Дуњићеви модели ипак остају
на својим местима, спремни да своје досадне игре и своје мале
улоге одиграју до краја, макар то било и до самог судњег часа.
Трио, 2002.
Дуњића импресионира вода као симбол растварања и смрти. Он слика
свет мртвих вода (Поплава, 1996, Црно море, 2001) које садрже
безобличне силе зла и неспутане, несвесне енергије. У тамном
огледалу ноћних вода ухваћено је хладно светло месеца. Закон
бесконачне периодичности и варијација преласка из живота у смрт
(и обратно) упорно и монотоно се понавља и важи и за добро,
али и за зло. У том мрачном беспућу владају силе сна. Путници
у чамцима клизе низ реку Стикс, а пливачи и купачи слуте да
су пред вратима Пакла. Њихово унутрашње биће препуштено је тихој
очараности подсвесног. Ритам живота заустављен је пред неизвесношћу
бесконачних комбинација претњи и обећања.
Радови из круга Слика земље и неба начинили су, чини
ми се, значајан заокрет у развоју овог сликара и заслужују третман
битног уметничког открића. Овом циклусу припадају дела из 2001.
године: дакле Слике земље и неба (диптих), Обала
лептирова, Наочари за сунце и Ласта (2000). Решење композиције
је једноставно и ефектно: модел, обично женски акт, лежи на
тлу и, уз то, постављен је обрнуто, са главом у доњем делу слике.
Било на трави или на песку фигура је као срасла са земљом. Осматрач
се, одједном, налази нагнут над њом, негде високо горе, у тачки
у којој је упрт поглед модела. Тај (пре)окрет и замена места
изазивају вртоглавицу код посматрача. Тамо где би требало да
буде небески свод и где је Творчево место - обитавалиште душа,
изненада се нашао посматрач, скупа са аутором. Ради се о необичном
и упечатљивом осећају кога се сећамо из детињства. Уморни од
дечијих игара пружили би смо се полеђушке на траву и остали
опчињени бескрајним плаветнилом. Била је то чиста ведрина без
и једног облачка. Савршени небески сјај и ништа осим тога. То
небо и тај сјај приковали би нас за тле. Додир земље под нама
и небеса над нама тако је јак и интензиван да се не може дуго
издржати. Хладно, тврдо наспрам отвореног бескраја. Промаљање
главе кроз сферу између микро и макро космоса. Тајна Света чији
смо крхки, али битни и незаменљиви део. Тај стари осећај и овај
кога изазивају Дуњићеве слике меша се и колеба измеду радости
и зебње.
Never more, 2004.
Мотив чешљања и расуте, расплетене косе јавља се на више Дуњићевих
слика. Таква коса је знак завета, покорности, али и слободе.
У коси је станиште душе, али и јунакове снаге. Чешљати нечију
косу знак је пажње. Дати некоме да ти чешља косу знак је поверења,
присности и љубави. Дуго некога чешљати значи уводити га у сан,
успављивати. Сличне интимности и поетичне атмосфере јесу и неколике
Дуњићеве слике мањег формата као на пример: Мајка и дете
(96), Стрпљење (97), Склониште (99), Зелено
краљевство (2000), као и дела из 2002. године:
Азурно плаво, Заљубљена жена и Сива руска мачка.
Сваки од ових радова, похвала је оданости и љубави, изведен
је сведеним, једноставним и пробраним сликарским средствима.
Дуњић никада у потпуности није игнорисао нарацију. Доказ за
то је и његов најновији циклус слика заснованих на старој которској
легенди. Прича каже да су три сестре чекале истог поморца да
се врати с мора и да једној од њих узврати љубав. Капетан им
је слао поклоне, али се никада није вратио на копно. У својој
палати са трима вратима, прозорима, балконима, сестре су остале
верне свом капетану... Дуњић ову тему доноси у маниру ренесансних
сликара. Он слика дивна лица три заљубљене сестре, као што Ботичели
слика три грацијее. На овим мањим форматима долази до изражаја
Дуњићево схватање уметности као вечите потраге за складом, за
лепотом. Лирска мекоћа и прозрачност боја сугеришу утисак чисте
поезије.
Три сореле, 2004.
На Дуњићевим сликама у позадини дат је пуст град сабласан и
изгубљен. На путу из доњег у горњи град човек је залутао. Нема
знакова да би његово станиште поново могло постати духовни -
небески центар. Лавиринт је требало да послужи као одбрана града
од демона и уљеза. Од свих путева од којих се лавиринт садржи
тешко је одабрати онај прави, који води к средишту. На Дуњићевим
сликама лавиринт понекад има флоралну форму. О њему се брине
вртлар који подрезује шимшир и својим маказама обликује лавиринт.
Душе, претворене у ластавице доспеће у рајско средиште овог
врта само уколико следе своју плаховитост (интуицију).
Као што се поезија рађа из поезије, тако се и сликарство рађа
из сликарства. Дуњић своје духовне учитеље не бира само међу
сликарима (чланови Медијале, Балтус), него и међу писцима (Киш,
Борхес, Набоков) и другим уметницима. Балтус проповеда лагано
кретање према слици. Он вели да сликарство постоји само у метафизичкој
потрази. Оно је уметност благог стрпљења и љубави према занату.
И Шејка и Балтус понављају да је сликарство начин молитве, а
слика и молитва једно те исто. Дуњић је од својих узора наследио
сакрални однос према уметности. Он белини платна приступа са
поштовањем и скрушено, а лагани настанак слике прати и доживљава
као милост Творца.
Тамне наочари, 2001.
Током деценије испуњене преданим, посвећеним и сконцентрисаним
радом Дуњић је дефинитивно постао озбиљан и зрео уметник. Неколико
циклуса је потпуно заокружио, али му се непрестано отварају
нове теме и намећу нови мотиви. Он је интелигентан стваралац
који је способан да се мења и да непрестано напредује. На почетку
каријере уметника Дуњић је сликао по угледу на старе мајсторе
(Вермера, Холбајна, Веласкеза), технички и занатски перфектно.
Трагао је за посебним решењем које би требало да садржи фантастику
једног Далија, метафизику Де Кирика и осећајност Балтуса. Током
времена он је оформио своју препознатљиву поетику, али је задржао
и занатско савршенство. У последње време он је унеколико смањио
дистанцу, неповерење и уздржаност у односу на дослигнућа модерне
и постмодерне уметности. Тренутно јој је ближи него икад. Дуњић
се на известан начин и у ограниченом броју елемената вратио
искуству концептуализма из 70-тих, сабраним у сарадњи са Студиом
за нови стрип. Пано назван Служба, састављен од 22
елемента, комбиновањем фрагмената може се прилагодили било ком
излагачком амбијенту. Његов наступ са овим делом веома је запажен
на Октобарском салону у Београду 2003. године. Као што Борхес
саветује, Дуњић је прошао многе стилове из историје уметности,
али је увек успевао да остане оригиналан и свој.
августа 2004, у Пожеги
Миленко Пајић
Владимир
Дуњић је рођен 1957. године у Чачку.
Факултет
ликовних уметности завршио је 1981. у класи проф. Младена
Србиновића. Добитник је више награда и признања за ликовно
стваралаштво. Излаже од 1982.
Живи
у Београду.
|
|
