Назив слика Весне Милуновић из циклуса "Костимирана празнина" садржи неколико могућих значења. Прво би се могло назвати онтолошким. На сликама из овог циклуса видимо барокно драпиране тканине, као мустре за гардеробу чији манекен је – празнина. Синонимна реч за ту празнину је ништа, или латински nihil. Шта значи та реч? То је појмовна негација бића, постављена насупрот представи о "нечему" постојећем, било чему, свему… Ово је први пут да се ништа поставља као модел за сликање.
Из овог значења назива произилази друго, назовимо га морално, етичко. У таквом називању не скрива се призвук ироније и пародичности. За Милуновићеву је дизајн костимиране празнине елемент метафоричне слике нашег света. Овако костимиран, тај свет се парадно кочопери у негативном категоријалном сопству, заправо у инверзији те категоријалности чије прве жртве су појмови вредности и добра. За њима следе светиње истине и лепоте.
Следећи слој значења у наведеном називу открива наличје естетског ткива ових слика. Ако је амбалажирано "ништа" пародично прозвана "последња истина" светског бића, шћућурена у талогу са дна нашег искуства, онда је оно и завршна, негативна појмовна инкарнација лепоте. Лепота је, дакле, авет бестелесне ентелехије коју ми, у својој очајничкој чежњи за битисањем, заодевамо у хаљине саткане од паучине са врата ризнице наших утопија. Истим плаштовима, меким и бљештавим, заодевао је Тицијан бујна тела млетачких лепотица. Према осећању Милуновићеве, нема жешћег израза антиестетизма од оног који акцентује спољну појавност лепоте. Па ево, нагледајте се лепих сагова којима је Клеопатра застирала своју дивну нагост…
Следеће могуће значење групног назива ових слика је мистичко. Ми немамо чуло које може да види светињу. У очају због те слабости, ми светост заодевамо видљивом таштином највећег сјаја. Рафаел је у овакве тканине облачио Богородицу. После успења Божје мајке, за нас смртне, за наше грешне очи, остајала је на месту догађаја мистична празнина.
Али гле, у тој апсурдности крије се врело исконског страха који нас прожима, једнако у суочењу са бићем и слутњи ништавила. И то је последње, апокалиптично значење садржано у називу слика Милуновићеве. Зар не осећате лаку језу гледајући у те распрострте плаштове, не знајући шта они крију?... Милуновићева апокалипсу не представља као катастрофични спектакл. На њеним сликама приказана је "мека", нежна варијанта апокалипсе. То што видимо у овим сликаним просторима није страшно, дотле док не падне и последњи плашт. Тамо, са оне стране је празно… а то се не види. Нама, са ове стране, остају наше крпице…
Ђорђе Кадијевић
