Смисаони подложак текстуалном склопу једне графичке публикације јесте монохроност хартије. Извируће емулзије светлошћу исписаног материјала постоје као последица отргнутих биоцентричних елемената сведених на раван.Оно што може бити примамљиво јесте истовремена заступљеност конструкта, естетских реакција, али и стално присутног уметника у делу, промишљено лоцираног у оквирима које је сам синхронизовао.
Инкапислирајући се у "светлосписатељске" манифестације Андријана успоставља добробитни дуалитет: наиме кроз корекцију "позадинског" положаја фотографија у односу на управљеност тражила, она дублира себе попримајући тако транспарентно присуство унутар фото-забелешке. Настаје притом уцеловљење екстрема произведеног заклона, уметника и посматрача позваног да приђе иза леђа уметника, без потребе за конфронтацијом. Резултанта јесте разноврсност доживљаја, тако да на једној страни увек постоји самоуживајући пејзажист.
Бојан Јанковић,
апсолвент графичког дизајна
Ако претпоставимо да на планети земљи живи око шест милијарди људи и да сви они имају способност вида, то значи да је свакодневно посматра дванаест милијарди очију.
Фасцинантна је чињеница да људи могу посматрати исте призоре а видети их на међусобно, потпуно различите начине.
Фотографија се сматра најобјективнијим репрезентом стварности, инструментом који документаристички и реално приказује призоре који су се нашли затечени у визиру фото-апарата.
Када бисмо ствари посматрали искључиво, то би поново значило да би шест милијарди људи и дванаест милијарди очију уз помоћ фото-апарата начинило безброј индентичних фотографија једног истог призора.
Колико год да се трудим да свет бележим искључиво онаквим какав заправо јесте, чини ми се да моји радови на крају увек имају неку боју из личне палете колорита и уместо да буду само сведоци они постају и личне интерпретације, као какав жиг који је немогуће уклонити.
Андријана Брујић
