Шта је то у стваралачком бићу Мирка Ловрића, доајена савремене фотографске уметности у Србији - како га с правом представљају, што га у време захукталог технолошког и техничког узлета, када се свакојаке електронске и дигиталне иновације промовишу из дана у дан, тачније речено из часа у час, враћа на неке изворне вредности, на саме почетке фотографије, у време када су Ниепс, Дагр и Талбот настојали да проникну у тајне светлописа? Нису ли то оне исте побуде које савременог човека, окруженог благодетима технолошке цивилизације, нагоне да са носталгијом чезне за нетакнутом природом, да уместо клониране и неодољиво лепе воћке бира ону црвљиву и неугледну? Нису ли то они исти мотиви којима се појединачно супротставља општем, национално мондијалном или, у крајњој линији, којима се своје претпоставља страном и позајмљеном?
Уосталом не би Мирко Ловрић био оно што јесте и не би значио оно што у нашој уметничкој пракси, штавише у историји југословенског ликовног стваралаштва друге половине 20. и у првим годинама 21. века значи, да се није опет, по ко зна који пут, показао и доказао као крајње радознала стваралачка личност која не познаје и не признаје било какве границе, ни техничке, ни технолошке, а понајмање стилске и естетичке. Склон експериментисању, просто гоњен неком унутрашњом потребом да авантуристички смело залази у неиспитане просторе и материје и духа, да од свог атељеа прави истраживачку лабораторију, он своји дугу и веома плодну праксу уметничког фотографа, овенчаног многим признањима и наградама, оплемењује укусом и актуелизује знањем што га је стекао као дипломирани историчар уметности.
Мада је полазиште за свој рад, од самих почетака, тражио и налазио у реалном свету, тај му свет никада није био циљ. Био је напросто, опчињен трагањем за уметничком истином, чију је природу увек изражавао на савремен и свеж начин, средствима која су била у тесној вези са текућим естетским збивањима, тачније која су се налазила у самој матици светски актуелних ликовних токова. Такав је био још од најранијих радова, какви су Модулатор и Октагон, из 1953. и 1954, затим преко циклуса Гигантографија или Сублимација времена, односно преко деценијске оптичке и каткад опартистичке Потраге за изгубљеним простором, као и преко радозналог поигравања одређеног суштином односа Негатив + позитив, такав је коначно остао до носталгичног техничког, технолошког и естетичког истраживања усмереног према изворима фотографије, унутар фото-колажа и фотограма.
У ствари, за фотограмске записе биља Мирка Ловрића, што их је најавио на ретроспективној изложби приређеној у београдском Музеју примењене уметности у лето 2003. циклусом Светлопис флоре, који је дочекан као белешке природе настале "у тренуцима страховања аутора за њен опстанак", био је пресудан његов краћи боравак на Златибору, у Ликовној колонији РТС, маја 2003. године. Тада осмишљен, припреман и нешто касније остварен монументални триптих Златиборско растиње, представља чврст темељ, полазиште и естетичко исходиште битних вредности изложбе којом се он управо представља овде, на овој изложби, у граду подно Златибора.
Укратко, начин на који Ловрић сада тка танану колико и ликовно узбудљиву игру црно белог светлосног записа, суптилност којом се поиграва валерима и гради један особен лирски доживљај чију емотивну структуру држи под строгом контролом, упркос привидној спонтаности и наводном препуштању игри случаја, обогаћујући све то још ненаметљивим али брижним еколошким садржајем, врлине су што потврђују оцену да су његови фотограми доиста "дела гестуалне поезије, неомеђени простори кроз које провејава галактичка визија природе".
Никола Кусовац
Мирко Ловрић
- 1956. Дипломирао на Школи за примењену уметност у Загребу, на одсеку за уметничку фотографију.
- 1961. Дипломира на Филозофском факултету у Београду, група за историју уметности.
- 1973. Среће Власу Јечменову, професора солфеђа, животну сапутницу.
- 1977. Постаје члан УЛУПУДС-а.
- 1992. Један од оснивача Националног центра за фотографију у Београду. |
