Мирјана-Мира
или Мирјам Маодуш је код раних радова користила снагу контраста
јарких боја и изражајност људских ликова да би исказала своје
немире и социјално ангажоване ставове под утицајем немачког
експресионизма. Остварења протагониста овог покрета, који траје
и у разноразним видовима се обнавља од почетка ХХ века, привукла
су је током школовања у Франкфурту и на њима је изградила сопствену
поетику. Касније се све више приближавала фовистичком доживљају
света и уметности, нарочито од доласка у Париз 1971, али никада
није занемарила првобитно усмерење примерено моралним начелима,
схватањима, темпераменту и намери да сликарском синтаксом открије
душу, мисли и расположења.
Природа, човек и предмет остали су присутни у Мирином опусу,
али је од средине девете деценије урадила преко стотину композиција
блиских летризму. Први подстицај за окретање особеној калиграфији,
осим у дивљењу јапанском писму са којим се сусретала приликом
тада честих боравака у Токију, нашла је у коресподенцији Ван
Гога и Гогена, утемељеној на изузетном познавању уметности и
предводничком духу генија који су широко отворили врата модерне.
Убрзо је на платно пренела и одабране делове стихова Рембоа,
Коктоа или неког другог француског песника, нашавши у њима оно
што сама поседује и осећа. Све то недвосмuслено потврђује колико
је за њу важно полазиште. Међутим, крајњи резултат — слика као
обојено поље, доказује да су јој пластични садржаји најбитнији
иако не занемарује ни остале слојеве које по потреби и истиче.
Мира је своје специфично словољубље засновала на повезивању
судбине прогнаних Срба током десете декаде прошлог столећа са
призором на неком париском тргу 1971. године. Тачније, сетила
се клошара — заблуделог и оронулог даровитог гитаристе који
је, уз добро одсвиране мелодије светских хитова, на српском
певао о свом промашеном животу, узвикујући повремено: Ја сам
Србин! Наравно, осим ње нико није разумео ни његов препев ни
псовке које је огорчено и у очајању упућивао пролазницима. Сви
су, нема сумње, схватили да је странац и прихватали музику без
разумевања језика, само на основу изражајности гласа и бујице
емоција, али се брзо удаљавали отпорни и равнодушни на туђу
патњу, уроњени у сопствене проблеме, туге или радости.
Као и већини њених сународника у расејању, ни Мири није било
лако после бурних догађаја изазваних сецесионистичким процесима
у некадашњој Југославији. Требало јој је доста храбрости и уздржаности
да саслуша острашћене лажи и увреде у које су многи поверовали
пошто нису желели да чују истину о нама. Као хуманиста који
се залаже за праведније односе међу људима, одлучила је да на
свој начин — помало резигнирано и свакако узвишено — реагује
на трагедију Срба сатанизованих из центра светске политичке
моћи, унапред осуђених за неучињено или што су на силу одговорили
силом. Нажалост, другачије нису ни могли пред оружјем, немилосрдношћу
и одлучношћу оних који су етничким чишћењем и преко лешева хитали
ка самосталним државама. Зато је и она морала да узвикне с љубављу:
Ја сам Српкиња! Тим пре што је добро знала сурову историју ових
наших простора, а родила се у избегличком логору у Метку, окружена
бодљикавом жицом које је тек сада постајала свесна и почела
опет да слути око себе. Учинила је то ћириличним писмом, довољним
да јасно каже коме припада, односно да и тако буде са својима.
0д тада је наставила да са поносом исписује самосвојну похвалу
свом роду.
Љубица
Миљковић
Мирјана
— Мира Маодуш, рођена је у Метку крај Госпића, у избегличком
логору, 14. октобра 1942. године. Деда њене мајке Софије Тесла,
родом из Радуча, рођени је брат оца Николе Тесле. Породица Маодуш
се настанила у Београду после преживљених ужаса и геноцида усташа
над Србима током Другог светског рата.
Студирала је сликарство у Школи за примењене уметности у Франкфурту
(1965—1968), на Академији (Accademіa dі belle artі) y Венецији
(1969—1972) и на Академији (Есоlе Natіonal Ѕuperіeur deѕ Beaux-artѕ)
y Паризу (1972—1975). Осим у Немачкој, Италији, Француској и
Јапану, боравила је у Русији, Енглеској и Сједињеним Америчким
Државама. Удата је за др Риођија Наказатоа, професора, декана
и сада председника Кјорицу Универзитета у Токију. Члан је јапанске
групе уметника Ша-Ђи-Цу од 1983. и УЛУС-а од 1987. године.
Бави се сликарством (уље, акрилик, темпера, гваш, акварел) и
цртежом (оловка). Радила је портрете и фигуре људи у кафанама
и другим јавним просторима, посебно док чекају метро, исказујући
тако и социјално ангажоване ставове. Исто је чинила обрађујући
потрошене конзерве или отуђеност сабласно празних станица подземне
железнице. У њеном опусу има доста имагинарних урбаних мотива,
најчешће оних од никад избледелих сећања на Београд, затим предела
испуњених опалим лишћем. Скоро две деценије се углавном посвећује
словима и, последњих година, бројевима, од којих гради апстрактне
композиције. Претежно користи снажну колористичку оркестрацију
и припада експресионистима.
Учествоваnа је на заједничким ликовним смотрама, између осталих
на Мајским и Јесењим салонима у Паризу, Изложбама УЕНО музеја
у Токију, Изложбама Слободна академија сликарства у Милану,
Октобарским салонима, Јесењим изложбама, Изложбама Цртеж и мала
пластика у Београду итд. Самостално излаже од 1973, у отаџбини
и широм света.
Њена дела чувају и излажу Народни музеј и Музеј савремене уметности
у Београду, Мијаги музеј у Токију, Музеј савремене уметности
у Камакури, а налазе се и у многим приватним збиркама. Редовно
се, од 1998, репродукују као новогодишње честитке УНЕСКО-а.
