Ћелићево
ступање на нашу ликовну сцену коинцидира с неколико битних историјских
догађаја, како за нашу земљу тако и за свет, а који су као последицу
имали промену става наше званичне политике према уметности.
Део припадника нове генарације уметника, међу њима и Ћелић,
схватио је неминовност укључивања домаће уметности у светске
токове. Свој младалачки бунт према традиционално-идеолошким
структурама друштва они су формулисали кроз два паралелна тока,
који ће их одредити и у друштвеном и у уметничком смислу.
Први,
организациони, конкретизован је формирањем уметничких група,
као удруживање ради манифестовања става, чиме се објашњава разнородност
уметничких израза, јер није била битна међусобна стилска усаглашеност
већ функција. Ћелић је прво био члан групе Самостални, а потом
Децембарске
групе. Други, ликовни ток, подразумевао је дефинисање упоришних
тачака уметности коју је требало развијати. Оба та тока у многоме
су одредила потоњу Ћелићеву уметност.
Смирај
II, 1990, пастел |
Север,
1990, пастел |
И
Ћелићу, као и појединим његовим савременицима, било је јасно
да је за прикључење наше уметности европским и светским токовима
неопходно разрешити неколико, за то време и прилике, важних
питања: успоставити континуитет уметничког тока прекинут ратом,
пребродити још увек јаке утицаје идеолошких структура друштва,
установити вредносне обрасце на којима треба да почива нова
уметност и изабрати њена стилска и идејна начела. О свим тим
питањима Ћелић је имао јасан став. Сматрао је немогућим једноставно
копирање иностраних стилских образаца, јер се "наша уметност
мора мисити посебно у свом сопственом развоју", чиме се
објашњава Ћелићево опредељење за еволутивни приступ.
Исходишта
за нову уметност пронађена су у међуратном периоду, којим је
Ћелић, по сопственим речима, био опседнут, али не у авангардним
покретима чија рецепција у педесетим још није била адекватна,
већ у добро познатом и популарном модернизму тридесетих. Новостворени
"традиционални модернизам", који је заступао и Ћелић
на почетку свог стваралаштва, имао је мањи значај на стилском
нивоу, јер се "задржао на старинском моделу компромисног
модернизма", али је значај на културолошком нивоу био неупоредиво
већи, јер је подразумевао супротстављање идеји социјалистичког
реализма ревалоризацијом проскрибованих вредности. Схватањем
да се слобода стварања "најчешће бранила враћањем уназад"
Ћелић указује на неопходност ретропринципа у тим годинама преломним
за нашу уметност (и културу уопште). Управо таквим ставом, који
значи наставак, а никако раскид с претходним периодом, остварен
је континуитет у нашој уметности.
Успон,
1975, туш на папиру
У решавању питања рецепције реалности (ма колико тај процес
био комплексан када је о овом уметнику реч) Ћелић поставља крајем
педесетих и почетком шездесетих основе своје уметности. Процес
рационализације слике (који се можда најбоље може пратити кроз
цртеже као одраз унутрашњих преиспитивања, и то нарочито у серији
предела из тог периода) највећим делом се одвијао кроз анализу
простора.
Кратки
осврт на почетак Ћелићевог стваралаштва, инициран овом изложбом,
јесте само један могући поглед и на уметниково стваралаштво
и на фокусирани период, а истовремено показује колико свако
представљање радова може да буде инспиративно за данашњег посматрача,
као и колико углова посматрања постоји. Такође потврђује и да
је свака изложба празник уметности.
Сава
Ристовић
Блокови,
1963, туш на папиру
Стојан
Ћелић је рођен 16. фебруара 1925. године у Босанском Новом (данас
Нови Град), а умро 30. априла 1992. године у Београду. Дипломирао
1951. и завршио специјални течај 1953. на Академији (данас Факултет)
за ликовне уметности у Београду. Био професор на истом факултету
и декан од 1971. до 1973. године. Члан УЛУС-а и Међународног
удружења ликовних критичара. Редовни члан САНУ.
Излагао
на многобројним самосталним (прва самостална изложба 1954) и
групним изложбама у земљи и иностранству. Са Групом Самостални
излаже први пут 1952, а од 1955. до 1960. био члан Децембарске
групе.
Поред
уљаних слика радио аквареле, пастеле, мозаике, таписерије, цртеже,
графике, илустрације књига, ликовнас решења корица, сценографије.
Писац
неколико монографија, многобројних текстова о ликовној уметности,
књига Између света и слике (Нолит, 1981) и Судбина
скулптуре (ЦЛИО, 1994).
