Уметност
подразумева и комуникацију која је, на жалост, за Србе и неалбанске
народе на подручју Косова и Метохије скоро у потпуности онемогућена.
Тако се дешава да много тога не знамо једни о другима, а било
какво сужавање, ограничавање или затварање духовног простора
постаје погубно за све, посебно за оне који би да похрле у свет
и успоставе дијалог са вредностима човечанства.
Наташа
Томић: МАСКА |
Милош Ђекић: ГЛАВЕ
|
Међутим,
егзистенцијални проблеми и разноразне тешкоће спречавају уметнике
да представљају своја остварења широм отаџбине и, још мање,
ван њених граница. На тај начин њихово стваралаштво не може
у правом смислу да постане део корпуса уметности у Србији, којој
по свему припада, а преко ње и оне у Европи и на целој планети.
Свесна препрека и погођена патњом људи на Косову и Метохији,
Љиљана - Буба Бурсаћ није престала да се нада у могућност спајања
у духовно коло балканских и свих светских народа. Њена ангажованост
нарочито долази до изражаја када је, уместо Врта за Аполона,
остварила изванредан циклус Нојева барка за трећи миленијум
и још једанпут доказала да, упркос страдању и слутњи катаклизме,
предност даје лепоти и законима слике.
Јелена
Бојанић: БЕЗ НАЗИВА |
Ивана Кривокапић: ЗАГРЉАЈ |
Зато је, крајем 1999. и почетком 2000, на мосту у Косовској
Митровици насликала Мост светлости, са жељом да повеже
нације и усмери пажњу ка небу које је јединствено, али не за
све и свуда подједнако. Отад је запоставила рад у атељеу и,
уз организационе послове око ликовних колонија и изложби у Звечану,
Осојану и Великој Хочи, почела да спроводи врло драгоцен концепт
враћања ликовног живота, једнако као и вере да су правда, истина,
поштење, сигурност и слога неопходне и сасвим нормалне људске
потребе. При
том, никада није престала да слика. Класичним средствима, четкицом
и бојом, њеним добро познатим златом, тачније светлошћу којом
као хуманиста зрачи, маркирала је одваљено камење са мржњом
разрушених хришћанских храмова и остављала га на истим местима
у нади да ће тако постати језгра обнове ових. После
четворогодишње посвећености ликовном животу Старе Србије - крунисаног
колонијом, Арт форумом и Отвореним графичким атељеом
у Великој Хочи, Буба Бурсаћ је решила да се врати сликању. Међутим,
претходно је морала да окупи младе уметнике који углавном живе
на деловима Косова и Метохије доступним Србима и неалбанским
народима. Позвала их је, као и оне који су са њима студирали
на Факултету уметности у Приштини - касније из Приштине у Варварину
потом у Звечану, да своје радове представе на изложби Како
си?
Овај добро осмишљен назив свесно даје предност етичком над естетичким,
пружа прилику да се сагледа то што раде злим приликама удаљени
и издвојени од културних центара, а нису још увек стасали да
и сами постану средиште које привлачи пажњу. Овом тако људском
питању обично претходи оно: Где си? а за њим следи:Шта
радиш?
Горан Јовић: АСОЦИЈАТИВНИ ПРЕДЕО
Бојан Бошковић: ПРИЧА ЈЕДНОГ БРУХА
(десно) |
|
Ипак, оба би била сувишна, јер одговор на прво сазнајемо из
биографија - нико од учесника ове смотре више није у родном
месту нити тамо где је живео до прогонства из завичаја 1999,
а из њега проистиче друго јер условљава и расположење које може,
али не мора да се испољи пластичном грађом. Искрено верујемо
да је снага уметника управо у томе што се стварањем супротстављају
безнађу и стихији времена. Њима је, по правилу, увек било важније
оно Гогеново: Одакле долазимо? Ко смо? Куда идемо? Зато су и
у најтежим условима настајала најбоља дела која сведоче о снази
духа и неуништивости уметности.
На
овој ауторској иложби Љиљане Бубе Бурсаћ своје радове изложили
су: Јелена Бојанић, Бојан Бошковић, Ивана Глоговац-Мигрић, Милош
Ђекић, Надица Ђекић, Блажо Илић, Саша Илић, Горан Јовић, Ненад
Костић, Игор Котарски, Ивана Кривокапић, Јагода Пашић, Марко
Пашић, Ненад Ракић, Наташа Томић, Горан Трајковић, Ивана Чуљковић
и аутор изложбе.
Љубица
Миљковић
